Mesec iznad valjevskog neba i Mesec iznad norveških fjordova nije isti prizor, ali je ista tačka oslonca u pričama Slavice Sabo Tripković. Upravo od te slike nastala je „Opsednuta Mesecom“, knjiga u kojoj se susreću detinjstvo, roditeljstvo, novinarstvo, emigracija i sudari različitih kultura. Na promociji knjige, održanoj polovinom maja pred brojnom valjevskom publikom u Svečanoj sali Valjevske gimnazije, autorka je govorila o pričama koje su nastajale prethodnih godina, o životu između dva sveta i humoru kao načinu suočavanja sa životnim teškoćama.
Već sam naslov knjige nosi snažnu, duboko ličnu simboliku. Kako ističe autorka, Mesec je za nju od detinjstva predstavljao prozor u neke daleke i nepoznate svetove, nešto što je budilo maštu i želju za otkrivanjem onoga što se nalazi iza poznatih granica. Danas, nakon godina provedenih u Norveškoj, njena fascinacija Mesecom nije oslabila. Naprotiv, posmatranje Meseca na severnom nebu postalo je simbol prilagođavanja novoj sredini i pronalaženja oslonca u svetu koji je u mnogo čemu drugačiji od onoga iz kojeg je potekla.
„Mesec koji je sijao iznad babinog i dedinog dvorišta bio je nešto najdinamičnije u jednoličnim letnjim danima i predstavljao je taj daleki svet. Moja ljubav prema Mesecu, koji mi je kao detetu često osvetljavo put ili dvorište, nikada nije prestala i danas, u Norveškoj, pratim kad je crven, kad je pun, kad je knap iznad horizonta ili, pak, kao nokat na vedrom norveškom nebu. Naprotiv, danas je još snažnija, jer priča o posmatranju meseca iznad severnog neba, jeste i priča o snalaženju u novom svetu gde je gotovo sve drugačije, ali Mesec je konstanta“, kaže Slavica Sabo Tripković.
Jedna od centralnih tema knjige jeste i pitanje pripadanja. Da li čovek koji ode zauvek ostaje između dve zemlje ili vremenom pronađe novi dom? Slavica veruje da odgovor zavisi od ličnog izbora i spremnosti da se prihvati sredina u kojoj se živi.
„Dugo sam bila ni ovde ni tamo. Onda sam jednog jutra shvatila da je ovo sada moj dom, moje nebo i moj život. Kada to prihvatite, mnogo je lakše otvoriti se prema ljudima, novim prijateljstvima i drugačijem načinu života“, objašnjava ona.
Ako postoji zaštitni znak pisanja Slavice Sabo Tripković, onda je to specifičan humor, koji ona smatra svojim najjačim oružjem. Ne kao beg od stvarnosti, već kao način da se ona bolje razume. Kroz duhovite opaske, ironiju i prepoznavanje svakodnevnih apsurda, autorka otvara prostor za razgovor o ozbiljnim društvenim temama.
„Priče su tu da čoveka oraspolože, ohrabre i pokažu da sve zavisi od toga na koji način gledamo na život. Humor i ironija često više pogađaju od suve istine. To je način da pokažemo apsurde svakodnevice, ali i da teške situacije učinimo podnošljivijim. Humor je odličan način da pokažemo i neke naše navike, ponašanje, načine razmišljanja, jer to dovođenje do apsurda, karikiranje, iako je suva istina, kao na primer kad mi renoviramo stan pred rođenje svakod deteta, i na kraju se iseljavamo iz njega, jer je tesan za sve što smo uložili u našu decu, ne može bolje, po meni da opiše taj naš srpski mentalitet gde mi sve radimo za decu i zbog dece. I onda ljudi se smeju, kada se prepoznaju. Humor jeste i moj mehanizam odbrane, gde ja neke teške trenutke ili situacije pričam tako da one izgledaju lakše nego što su bile, da ne budu tragedija, jer to deca moja ne bi prihvatila. Kao na primer priča “Jugoslovenka”, iako sam se ja tu šalila, pominjala Lepu Brenu, koristila humor, ljudi su prepoznavali emociju i plakali “, kaže Slavica Sabo Tripković.
Mnoge priče iz knjige oslanjaju se na kontraste između srpskog i norveškog načina života. Autorka, međutim, naglašava da njena namera nije poređenje dve zemlje, već približavanje jedne drugačije kulture čitaocima iz Srbije.
Tako se u knjizi mogu pronaći opisi norveškog društva u kojem bebe tokom zime spavaju napolju u kolicima zatrpanim snegom, ljudi se kupaju u ledenom moru, a političke partije različitih ideologija tokom kampanja stoje jedne pored drugih i razgovaraju sa građanima.
Istovremeno, sa jednakom dozom simpatije i humora piše i o srpskom mentalitetu, snalažljivosti i neposrednosti.
„Ja se smejem tim razlikama, ali ih istovremeno obožavam. Tu vrstu preživljavanja, snalaženja i činjenja nosim kao svoju srpsku snagu. Norvežani se često dive našoj otvorenosti i širokogrudnosti, a ja im kažem: „To je Balkan, brale“, pa im poslužim gibanicu i punjene paprike, a oni kažu: “Vau, kakav dobar hleb, kakvo luksuzno jelo ove paprike”. Pa, me ljube i grle i zahvaljuju što svoju trpezu delim sa njima. A, meni široko i srce i duša Balkanska“, kroz osmeh priča Slavica Sabo Tripković.
Na promociji knjige „Opsednuta Mesecom“ u svečanoj sali Valjevske gimnazije autorka je okupila brojne prijatelj, kolege, nekadašnje i sadašnje saradnike, ljude koji vole njenu pisanu reč, a koji, kako je istakla, očigledno zrače istom frekvencijom. O Slavicinom novom spisateljskom „čedu“ govorile četiri dame – Kristina Cvejanov, dr Vera Vaš, prof. dr Branka Stamatović Gajić i Tatjana Radić Milutinović, svaka iz svog ugla osvetljavajući i autorku i knjigu koja je, kako se moglo čuti tokom večeri, mnogo više od zbirke priča.
Za Kristinu Cvejanov, jednu od članica „Družine Meseca“ i nekadašnju urednicu portala Ugradu.info, za koji je Slavica jedno vreme pisala kolumne, knjiga „Opsednuta Mesecom“ predstavlja svojevrsnu riznicu zajedničkih uspomena i sećanja na jedan životni period koji su obe ostavile iza sebe. Posebno emotivno osvrnula se na činjenicu da su mnoge priče iz knjige istovremeno i njene uspomene, ali i uspomene jedne generacije i jednog grada.
„Drago mi je što Slavica nije postala veliki novinar, nego je postala veliki pisac“, rekla je Cvejanov, ocenjujući da je toplina, podrška, razumevanje i ljudskost, koju autorka nudi kroz svoje priče, svakom od nas neophodno u životu i daleko vrednija od prolaznih profesionalnih priznanja.
Analizirajući samu knjigu, nekadašnja profesorke srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji dr Vera Vaš, koja je kako je autorka istakla, značajno uticala na njeno kulturno i književno formiranje, ukazala je na njenu književnu vrednost, ocenjujući da se kroz pedeset novela raspoređenih u tri celine mogu pratiti simbolika Meseca i ključne idejne niti koje povezuju celokupno delo. Posebno je naglasila da se u pričama prepliću anegdota, groteska, ironija i svedeni humor.
„Kad je ironija u pitanju, tu je Slavica na svom terenu. Pored ironije, groteska i svedeni humor takođe prate u ovim novelama, a ja ih doživljavam kao rezultat lucidnosti autorke da vrlo vešto raskrinka apsurde koji joj se postave na putu, bilo na životnom ili literarnom, ona to vrlo lako i lucidno rešava i samim tim kad reši apsurd ona je u stvari napisala grotesku“, rekla je dr Vera Vaš, ocenjujući da upravo autorkin istraživački duh i potreba da razume pojave i ljude oko sebe predstavljaju osnovu njenog pripovedačkog postupka.
O knjizi je govorila i prof. dr Branka Stamatović Gajić, dugogodišnja saradnica autorke na projektima posvećenim unapređenju mentalnog zdravlja. Ona je istakla da je humor, koji se provlači kroz gotovo svaku priču, jedan od najzrelijih mehanizama odbrane i jedan od razloga zbog kojih knjiga istovremeno izaziva osmeh i suze.
„Čitam njenu novu knjigu, smejem se, smejuljim se, ali i plačem. Zašto? Zato što je cela knjiga, koliko god da ima tog toplog, humornog, ima i tog nečeg toplog utešiteljskog. Ima toplinu koja zapravo čini da su u toj knjizi naši životi. U toj knjizi jesu i Čovek Saša, i dete Iskra, i dete Petra, i svi su sa svojim imenima, i ništa to ne čini knjigu manje univerzalnom, jer je to zapravo priča nas koji smo odrastali 60-ih, 70-ih, 80-ih i 90-ih godina živeći vrlo slične ili iste živote. A, onda se Slavica spakuje i ode u Norvešku, i na moju veliku žalost što je otišla, jer sam želela da zajednički stvaramo neke projekte za unapređenje mentalnog zdravlja, za rešavanje stigme i za pomoć osobama koje imaju mentalne poremećaje. Ne dade nam se da to radimo, ali se sad svima nama dade da dođemo do ove knjige“, kazala je Stamatović Gajić, naglašavajući da se iza humora krije snažna utešna dimenzija zbog koje čitalac u pričama prepoznaje sopstveni život.
Posebno nadahnuto bilo je obraćanje Tatjane Radić Milutinović, žene kojoj je autorka tokom večeri pripisala velike zasluge za to što je knjiga uopšte ugledala svetlost dana. Tatjana je objasnila da se u ceo projekat uključila vođena isključivo željom da pomogne i podrži objavljivanje knjige za koju je odmah prepoznala da zaslužuje svoje mesto među čitaocima. Govoreći o procesu nastanka, naglasila je da je oko knjige okupljena grupa ljudi koja je radila vođena entuzijazmom, prijateljstvom i željom da doprinese nečemu vrednom.
„Meni je bila iskrena čast što sam bila deo ovoga. Kad je Slavica objavila jednu priču, pročitala sam je i spontano joj poslala poruku da ću da joj pomognem ako bude planirala da objavi knjigu. Ineče, nisam neko ko se bavi pisanjem, nemam izdavačku kuću, nisam bogatašica, nemam pare, nemam ništa, samo sam imala ideju i želju da u tom učestvujem. Ono što je krasilo ovu knjigu i ekipa koju je ona okupila, je zaista taj valjevski duh. Sa ponosom treba reći da je ovo je zaista valjevska priča. Život nema smisao u koliko ne možemo da pomognemo i to je moto kojim se ja rukovodim. Ljudi koji su bili okupljeni oko ove knjige su zaista srcem učestvovali njenom nastanku i svako koga sam kontaktirala da nam izađe u susret pomogao je otvorenog srca, sa željom da u tome učestvuje i bespogovorno pomogne bez nadoknade. To je ono što ja mislim da je pokazalo da ovaj grad u stvari živi“, poručila je Tatjana, ocenjujući da je upravo spremnost ljudi da bez interesa pomognu jedni drugima pokazala da duh zajedništva u gradu i dalje postoji.
M.P.M.
