Rekao si da nećeš više govoriti. Ipak, nisi obećao. A sve ukazuje da je baš krajnje vreme da zaćutiš. Opet, onako krajnje čovečno reaguješ, pa sedneš, zamisliš se… Uzdigne se kovitlac nemira, navru suze na oči, al’ nije red – muško si. Bar misliš…
Bar misliš da muško ne bi trebalo da plače, tako su tvojoj generaciji govorili. Još uvek normativima čojstva i junaštva vaspitavani, učeni da nejake, bez razlike sve slabije – zaštitite. U druga iz odeljenja il’ razreda se zaklinjali, ruku za njega dali… U lektiri Borinu ‘’Nečistu krv’’ kao obavezno dramatično, al’ poučno štivo analizirali. Al’ su se onda pojavile neke ‘’Koštane’’ iz Žitorađe, dok Rade nije puk’o prostom rečenicom:’’Poje’š mi…’’ Ti dalje zviždi, dok se prisećaš priče o Nušiću koji je završio na sudu jer je jednoj gospođi /u to doba to bi dužnost građanskog obraćanja/ rekao da je krava. Osuđen na novčanu kaznu – koju je platio, na kraju suđenja sudiju je upitao da li bi bio osuđen kada bi kravu nazvao gospođom. Odgovor bi odričan, te Nušić ženi koja ga tužila otpozdravi:’’Doviđenja, gospođo!’’ A sada se svakojaki prestupnici na razne imunitete pozivaju, te slobodni šetaju…
Prever je napisao naizgled površnu rečenicu: ’’Posle ljubavi šta ostaje?’’ Tebe, sada u dobu napredne civilizacije, muči jednostavno pitanje: ostade li, bar malo, one zdravo razumne ljubavi, protkane nežnim sponama prijateljstva i razumevanja, potpore i utehe u emotivnoj vezi među ljudima, po mogućstvu, biološki različitog pola?
Obgrlio te nespokoj jer razmišljaš o benefitima Evrope… Ukoliko te želi, zapravo – šta hoće? Shvataš da su te, u miru, sreći i blagostanju – pokorili: okovali te onim najtežim nevidljivim lancima dužničkog ropstva te stenješ k’o na samrtnoj postelji. Skupa, svi mi… I ovde, i tamo. Glas razuma ti odzeli, sopstveno mišljenje nametnuli. Nekakvim Lajt babama za to nagrade uručili. Sve to, iz prednjih redova, posmatra ona: toliko mala, neopisivo ponosna… Strah te pomisliti kako će tek narod ovde /da l’ će?!/ živeti kad stasaju sinovi Albanki koje su planinski domaćini, radi produžetka loze, kupili, u srpska sela doselili…
Eto, u školama se generacije učenika raduju ekskurzijama. Tako je već decenijama. Tebi malo osećaj stran. U tvoje vreme bejasmo zatvorenih granica. Embargo… Da li je ostavio traga u tvojoj svesti? Tek, razmišljaš, deca na ekskurziji, nekima je to prvi odlazak u Evropu. A deca k’o deca. Mlada. Neka tek punoletna. Naziru odgovornosti koje ih tim činom stigoše. Preko zalogaja se uozbiljiše. Kako bilo: u svojoj mladosti hteli bi sve. Već ih tu, na prvom evropskom koraku, Albanci stigoše: pobunili se, prave nerede jer je predsednik prijateljske nam države rekao da su lideri, bez da ih imenuje, ratni profiteri i mafijske vođe… Sivi vukovi? Ništa novo. Vazda aktuelni. Jezivi. Znaš za šta, na koliko svirep način, sposobni. Ti, ovde, hiljadama kilometara udaljen, nepomično sediš, razmišljaš: ’’Da l’ ti njihovi mladi sa trećeg ne odu na peti sprat, na srpsku decu…’’ Istovremeno, neki roditelji o svemu tome pojma nemju. Možda mirno spavaju. Važan im je privid normalnosti? Ili jednostavno priželjkuju da dete bude u društvu vršnjaka, dobrih drugova i da bude srećno? Ne pomišljaju da njihovo dete pati, jer samo teži da bude prihvaćeno kao ravnopravno… Ali, ono tuguje. Skriva bol… I kad dođe kući – ćuti. Ne govori. I kasnije, tek neko, slučajno, na YouTub-u ugleda snimak: mlad čovek /?!/ siluje nejakog školskog druga.
Pomisliš, za sve one mesece dok su Nemci u zatvoru Stevana mučili, a on ni jednog druga nije izdao, o čemu je razmišljao? Kakav ga motiv u razumu održao? Kada su mu omču oko vrata stavili – da li je iz straha, ili inata, prkosio? A kada bi sada, iz šumarka sa Vidraka, na kotlinu pogledao, da li bi se zgrozio, zaplakao, uplašio…?
