U Gradskoj galeriji otvorena je izložba kolaža Valjevca Raše Golubovića, umetnika koji svojim radovima neprestano istražuje granice između stvarnog i apstraktnog, između umetnosti i svakodnevnog života.
Ova izložba u vajevskoj Gradskoj galeriji, prva organizovana u saradnji sa Modernom galerijom Valjevo, predstavlja autentičan uvid u opsežnu i bogat umetničku praksu Raše Golubovića. Na svakom delu, kao i kroz celokupnu postavku, oseća se ne samo majstorstvo umetnika, već i njegov trajni trag u savremenoj umetnosti, poručila je na otvaranju direktorka Moderne galerije Valjevo Marija Đurić.
“Raša Golubović se kroz svoj rad bavi složenim odnosima između fotografij crteža i fotokopija. Njegovi kolaži nisu samo vizuelne kompozicije, već su pre svega, dijalog sa svetom u kojem živimo, istraživanje mesta gde se susreć svakodnevni trenuci i umetnička imaginacija. U njegovim radovima, ulice, priroda i urbane scene postaju nosioci dubljih značenja, dok su fotokopije crteži alat kojim autor kreira nove, apstraktne svetove, pune kontrasta napetosti”, ocenila je Marija Đurić.
Prisutne je pozdravila i dramska umetnica Iskra Brajović, ćerka barda glumišta Voje Brajovića koja je prenela tekst iz kataloga koji je napisala Rašina ćerka Marijena Golubović Junod, konsultant za modernu i savremenu umetnost.
“Kad bih mogla da sjedinim elemente iz majstorskih dela svojih omiljenih umetnika – Leonore Karington, Maksa Ernsta, Hijeronimusa Boša, Doroteje Tening – i dodala jo poneki detalj umetničke virtuoznosti Viktora Igoa, mračnog romantičara, možda bih, kao u kaleidoskopu mogla da dobijem složenu sliku kolaža Radoslava Golubovića… Autentičnost njegove kompozicije ne leži samo u pareideologijskim elementima, već i u korišćenju danas već gotovo zastarele tehnologije – fotokopiranja. U dobu digitalizacije i veštačke inteligencije, fragmenti iz prekrojenih fotokopija iskaču na delima kao neka stara članska karta zaboravljenog društva. I na kraju, ta nehajnost prema sopstvenim crtežima iz studentskih dana, koje je bez oklevanja isekao i multiplicirao fotokopijom na nove kolaže, ne govori samo o smelosti poduhvata, već i o duhu spremnom na metamorfozu sopstvenih likova”, zapisala je Marijena Golubović Junod.
Iskra je prenela i poruku koju je za ovu priliku Raši uputio glumac Voja Brajović: “Moj otac je krajem četrdesetih godina prošlog veka došao u Valjevo odakle je i moja majka i odlučio da tu ostane. Ja bih ga često pitao: “Ćale, zašto si odabrao baš Valjevo?”, na šta bi on uvek odgovorio zato što su Valjevci dobri ljudi. Ja bih se složio sa njegovom konstatacijom i dodao da je za mene kapiten reprezentacije dobrih Valjevaca upravo moj Raša”, poručio je Brajović.
Akademik Matija Bećković, koji je pre izložbe prošetao do trga Desanke Maksimović, gde su ga Valjevci zaustavljali i srdačno pozdravljali, podsetio je prisutne da je na mestu današnje Gradske galerije nekada bila čuvena kafana.
“U bašti te kafane bili su čevapčići. Ceo grad je mirisao na te ćevepčiće. Ćevapčić je bio sedam dinara i ja sam imao 70 dinara. Došao sam u tu kafanu, naručio 10 ćevapčića i dobio i dva hleba. Kad je trebalo da platim ja sam dao 70 dinara, a kelner Luka me pitao: “A hleb?”, ja kažem hleb nisam tražio, on ga je sam doneo, na šta je on kazao: “Pa šta misliš da je meni krsna slava pa ja hleb dajem džabe?”. Sada tom velikom transpozicijom ovde je Gradske galerija, nema traga od te kafane. Valjevo se izdvaja među gradovima po tome što obično gde su bile galerije otvorile su se kafane, a ovde se napravio taj obrt da gde je bila čuvena kafana sada ima Gradska galerija najlepša koju smo mogli zamisliti”, prisetio se Bećković i podelio sa publikom tekst koji je napisao za katalog izložbe, a u kome se izvinjava što tek sad ispisuje ove reči o slikaru Radoslavu Raši Goluboviću sa kojim je mnogo godina radio u istoj kući, zarađujući nasušni hleb.
“Pesnik kao novinar i slikar kao dizajner i grafički urednik. Kao valjevski gimnazijalci sreli smo se u Beogradu, zaposlili u Ježu, kako se zvalo novinsko preduzeće koje je godinama štampalo tabloid pod različitim imenima: ČIK, ZUM, ZUM REPORTER. Ćutljiv i ozbiljan Raša je te novine grafički oblikovao, kao da je reč o Svetom pismu. Ja sam rano otišao od kuće, crkavao od želje za mlađim bratom koji je ostao u Crnoj Gori a potom lutao radeći po belom svetu. U Valjevu sam ga prepoznao u Raši Goluboviu koji je na njega ličio kao jaje jajetu, likom, dobrotom i godinama, što sam Raši nekoliko puta i rekao. Brata sam često sanjao kako čuva jagnjad po Ozrencu, približava se litici da svakog trena kroči u bezdan. Budio sam se usrećen što je to bio san. A potom sam zaticao njegovog dvojnika Rašu kako mirno sedi za uredničkim stolom na petom spratu u Nušićevoj ulici. Umesto da govori Raša je slikao, reči zamenio bojama. Njegove apstraktne slike bile su uverljivije i živopisnije od mnogih realističkih portretista. Činilo se da nema ništa očiglednije od Rašinih apstrakcija. Na jezik boja preveo je i Miljkovićev „Tamni vilajet“ i Nogo „Nedremano oko“ i mog „Špijuna u Rovcima“. Uz sve to Raša Golubovi se peške na opanke uputio u Velje Duboko, slikao se sa mojim stričevima ispod fotografija mojih predaka. Takve fotografije ja nemam, ali ima ih on, moj sabrat Raša Golubović. Velje Duboko nije mesto nego zagonetka koja pita šta je Veliko, a šta Duboko. Tamo se krupno kamenje zove velje, a reč po kojoj je Valjevo dobilo ime – u Valjevu ne postoji. I kada se sve sabralo, sve je postalo jedna apstraktna stvarnost”, poručio je Bećković i zahvalio Raši Goluboviu na bratskoj ljubavi, kojom je ispisao ove reči.
“Kad sam upustio u ovu priču da imam izložbu i zamolio Matiju da mi napiše tekst i kad je napisao i poslao, ja sam malo pozitivno ustuknuo, sabrao se i rekao mu da sam uz pomoć njegovog teksta saznao sam da živ čovek može ponovo da se rodi. To se meni danas dešava, ja sam se ponovo rodio danas ovde pred vama, zahvaljući tekstu koji mi je Matija posalo”, rekao je umetnik Raša Golubović, a da bi publici olakšao putovanje kroz svoje radove ispričao je priču o akademiku Ivanu Tabakoviću, znamenitom umetniku, koji je davne 1966. godine u Beogradu u galeriji Kulturnog centra otvorio izložbu Kolaž.
“Ništa neobično nije bilo, ali je postalo. Njujorški galerista Dorski odmah po otvaranju izložbe rekao da je kompletna izložba otkupljena i ni jedan od toh otkupljenih radova više nije bio viđen u Srbiji. Kad su pitali Tabakovića koji je već bio u godinama, sa bogatim likovnim iskustvom, zašto je radio kolaže, on je objasnio da ljudi koji se bave umetnošću, i pisci i slikari, neprekidno imaju nešto u glavi i najbrži način da to što imate u glavi stavite na papir to vam je kolaž. Uzmete makaze, olovku, isečke iz novina, lepak i u deset posto slučajeva pogodite ono što vam je u glavi, ali svejedno, to vas nagoni da pravite novo dok ne dođete do nečega. Mene je kao studenta kada sam video te radove, kako neki čovek u zrelim godinama, da kažem, trivijalne motive, isečke iz novina i časopisa pretvara sa lakim potezima u višeslojne poruke, u neverovatne stvari, to me je zainteresovalo. Nisam odmah počeo da se bavim kolažom, nego je prošlo skoro 20 godina i taj virus me još danas drži, srećom ne može da se izleči. Devedesetih godina sam u Narodnom muzeju Valjevo imao prvu izložbu kolaža. Onda me taj neizlečivi virus pogodio prošle godine. Ni jedan od ovih radova koje vidite nije postojao do pre osam meseci. Da mi je neko ponudio klađenje da ću danas, na ovaj dan imati izložbu, da ću imati toliko radova, ja bih izgubio opkladu”, ispričao je Radoslav Raša Golubović koji je u Valjevu završio Gimnaziju, a potom i Akademiju primenjenih umetnosti u Beogradu na odseku unutrašnje arhitekture, a godinama radio u više novinsko-izdavačkih preduzeća (Jež, Borba, Blic, Ravija Kolubara, Ateks i Glas javnosti) kao likovno-grafički urednik.
“Za umetnike kažu da dok stvara u ateljeu, delo je njegovo, čim izađe u javnost više nije samo njegovo, već pripada svakom ko mu se približe. Izvolite prosuđujte, procenjujte do čega smo stigli”, poručio je Raša brojnoj publici u Gradskoj galeriji i proglasio izložbu otvorenom.
B. M.