Definitivno Uskrs koji ćemo doživotno pamtiti. Po okolnostima u doba pandemije, “zarobljeni” 84 sata u policijskom času, željni onoga što nam je možda u ovim trenutcima najvažnije i najpotrebnije – zagrljaja svojih najbližih, koji su nam tako daleko… “U krugu porodice” je čini se tek sad, za većinu, dobilo onaj svoj pravi smisao proslave praznika. I da želimo drugačije, nemamo izbor. Nasuprot našim sugrađanima 65+ i svima koji iz nekog razloga žive sami, to “u krugu porodice” mu u ovo vreme najduže Uskršnje zabrane kretanja dođe kao privilegija. Za mene to i jeste. Tako se i osećam – privilegovano, jer Uskrs u aktuelnom civilizacijskom momentu proslavljam u krugu svoje porodice, u kojoj su hvala Bogu, svi zdravi. Valjevci su se za ovo 84.-časovno “zatvaranje” dobro pripremili. Dugački redovi ispred prodavnica, mesara, pekara, piljarnica, kao i brojne narudžbine “online” nam poručuju da niko neće ostati gladan, žedan i “zaslađen”. Jer, svega mora da ima u domaćinskoj kući za Uskrs, u istoj količini kao da dolaze gosti. Na Veliki petak, velike gužve zabeležene su i u saobraćaju. Neretko se moglo videti da su ljudi u svojim vozilima popakovali stvari i da odlaze na “produženi vikend” van grada. Svako prema svojim mogućnostima i razmišljanjima kako treba da provede skoro 4 dana policijskog časa. Valjevska posla napravila su anketu i sa našim sugrađanima razgovarali o tome kako provode Uskrs, smeta li im zabrana kretanja i šta im najviše nedostaje za praznike.
Naša sugrađanka J. D. odlučila je da se “preseli” u selo kada je počelo produžavanje policijskog časa jer, kako kaže, u selu ima sve uslove za nesmetano funkcionisanje.
“Radujemo se prazniku, ali ne toliko koliko bismo se radovali da ga slavimo sa rodbinom. Uskrs ću obeležiti sa decom, bez gostiju, što inače ne bi bilo slučaj u redovnim okolnostima. Nedostaje nam rodbina, ali, važnije je da se svi okupimo kad sve ovo prođe. Nedostaju mi svi koji bi inače bili sa nama da je normalna situacija”, kaže ova naša sugrađanka uz isticanje da je njoj i njenoj porodici u selu lakše i što se kretanja tiče, a i boravka na vazduhu. U Valjevo, kako je rekla, odlaze samo kad moraju po namirnice.
“Radujemo se svakako, jesu malo neobične okolnosti u kojima slavimo, ali će utoliko naredno svečano porodično okupljanje biti dragocenije. Ono što svima nedostaje najviše je ta razdvojenost od porodice, kumova i prijatelja. Uvek to posebno teško bude kad su praznici u pitanju, a ovaj Uskrs će proći bez velikog porodičnog okupljanja i ručka”, priča nam B.L. koja proslavlja Uskrs sa svojim suprugom i sinom, ističući da su svi zajedno farbali jaja i posebno napravili specijalnu ukrasnu kutiju za njih.
“Radujemo se prazniku, ali nam nedostaju bliski ljudi, da praznik bude potpun. Da nisu vanredne okolnosti, sigurno bismo bili sa porodicom i prijateljima za Vaskrs, možda i van grada. Ovako, toga neće biti. Za praznik će nam faliti roditelji i prijatelji, sa kojima bismo inače bili”, kratko nam pojašnjava sugrađanin P.T, koji se maksimalno trudi da svojim sinovima karantinske dane u stanu učini što zabavnijim, uspešno osmišljavajući prostor za razne sportove i igre.
“Mislim da je trebalo da se omogući da u crkvu odu oni koji to žele, poštujući socijalnu distancu. Poznato je da je molitva blagotvorna za mentalno zdravlje, a ono je svakako ugroženo nekretanjem, socijalnom i fizičkom izolacijom i pritiskom zbog policijskog časa”, kaže nam sugrađanka J.D.
“Smatram da je bolje što su izbegnuta okupljanja u crkvama, pošto bi bilo teško obezbediti distancu. Lično mislim da treba da se svi molimo u svojim domovima”, iznosi svoje viđenje naš sugrađanin P.T.
“Moje shvatanje vere i odnos prema crkvi su malo neuobičajeni, tačnije ne idem u crkvu kad su praznici, već kada osetim potrebu. Trudim se u svakodnevnom životu i odnosu prema drugima budem čovek i prijatelj”, glasi odgovor Valjevke B.L.
Sagovornici portala Valjevska posla nam još kažu da se pridržavaju uvedenih mera, koje su prilično poremetile ritam njihovog života i njihovih porodica. Neki od njih rade od kuće, neki su radno obavezni. Prate izveštaje o broju zaraženih, doduše više na početku nego sada. Prate dešavanja na gradskom nivou i trude se da budu informisani, ali ne previše, jer im to stvara dodatnu nervoznu. Obazrivi su, čuvaju se, zabrinuti su ali, kako kažu, još uvek ne paniče. Svi su saglasni, a i ja kao novinar sa njima, da živimo istoriju u kojoj je svaki život vredan, a ne samo puka “brojka” ili “zaveden slučaj”. Živimo danas bez znanja ima li, kakvo je i kako će izgledati to “sutra” naše ekumene. Živimo ovo vreme koje rađa istinske, ali i samoproklamovane heroje. Živimo momenat, kada se pokazuju najbolje i najgore osobine kod ljudi, kada se žito od kukolja samo odvaja, a što nam sve đuture dođe kao životna lekcija da bolje sagledamo svoje okruženje i sebe u njemu.
