U svečanoj Sali Valjevske gimnazije nedavno je predstavljen prvi tom knjige “Istorija srpskog naroda u Jugoslaviji (1918-1941)”. O značaju ovog kapitalnog dela, koje osvetljava ključne decenije srpske istorije unutar prve jugoslovenske države, istraživačkom procesu i istorijskim činjenicama koje donosi, govorili su eminentni stručnjaci: dr Dragan Bakić, istoričar i jedan od autora knjige, dr Duško Babić, književnik i upravnik Srpske književne zadruge (SKZ) i dr Nikola Marinković, istoričar književnosti i glavni urednik SKZ.
Ova knjiga je nastavak stare „Istorije srpskog naroda” koja je završena Prvim svetskim ratom, oslobođenjem, i ona počinje od ujedinjenja i završava se sa raspadom Kraljevine Jugoslavije. U njoj je zastupljen istorijsko-društveno-politički deo, odnosno klasična istorija koja je podeljena u četiri perioda, od 1918. do 1929., od 1929. do 1934., od 1934. do 1939. i od 1939. do 1941. godine, a nakon toga i tri poglavlja iz kulturen istorije – međuratni jezik i jezičku politiku, međuratnu književnost i međuratnu likovne umetnosti, dakle prvi celokupan prikaz međuratnog perioda u svim aspektima te države, objasnio je dr Nikola Mirković, istoričar književnosti i glavni urednik SKZ.
„Ono što je posebno zanimljivo za ovu knjigu, jeste da je ona pisana iz unutrašnje perspektive, oslobođeno je potpuno kako ideoloških naslaga komunizmu, u smislu da je ta Jugoslavija bila tamnica naroda, tako i neke vrste praznog srbovanja, da smo mi tu bili pobednici, najznačajni i najveći u toj državi. Nismo. Zapravo, srpska elita tu državu jeste stvarala, ali nije mogla nikako da je ni kontroliše, nije održi. U tom smislu, ova knjiga nudi jedan izbalansiran, trezven, objektivan pogled na međuratne prilike i nadamo se da će postati zaista osnova za nešto što ćemo u budućnosti znati o tom međuratnom periodu, jer sve problemi koji su postojali u Jugoslavi nakon Drugog svetskog rata su započeti u međuranom periodu. Svi problemi koji dan-danas imamo sa okolnim narodima zapravo su se videli već u parlamentu Kraljevne Jugoslavije i u tom smislu iz ove knjige može mnogo toga da se nauči ukoliko joj se pristupi otvorenog uma”, poručio je dr Mirković.
Kao najveći izazov u priređivanju ovog kapitalnog dela jedan od autra dr Dragan Bakić navodi uključivanje svega onoga do čega je istoriska nauka došla u međuvremenu, a dosta toga je napisano.
„U neku ruku taj zadatak je bio olakšan novim istoriografskim saznanjima. S druge strane, ima i dalje izvesnih tema koje predstavljaju jednu belinu, jednu belu stranicu u našim saznanjima o istoriji kraljevine Jugoslavije. A, naravno, tu je prosto i ta prirodna, generacijska razlika, odnosno, činjenica da je od vremena osamdesetih godina kada je objavljena legendarna edicija „Istorija srpskog naroda u Jugoslaviji”, staslala cela jedna nova generacija, koja, kao i svaka generacija, ima svoje viđenje prošlosti, i potrebu da prezentujete to svoje viđenje prošlosti”, objasnio je Bakić uz napomenu da oni nisu došli do nekih novih dokumenata koji bacaju potpuno drugačije svetlo na taj period, već da su novi izvori omogućili novo sagledavanje.
Kao najvažnije pouke iz tog vremena koje su relevantne za savremeno doba, Bakić navodi da je primetno da su mnogi problemi koji su tada bili prisutni, prisutni i u našoj današnjici.
„Tu je reč o nacionalnim problemima i spoljnoj politici, kako da se jedna relativno mala zemlja, po stanovništvu, po ekonomskoj i po vojnoj snazi, snađe između velikih sila, čiji se interesi ukrštaju i često sudaraju na ovom našem prostoru”, uočava Bakić i izražava nadu da će ova knjiga pružiti jedan sintetički pogled čitaocu na period i temu koju pokriva.
Upravnik Srpske književne zadruge, dr Duško Babić, osvrnuo se na etičku dimenziju poznavanja istorije, kritikujući savremeni trend potiskivanja prošlosti.
„U naše vreme se na sva usta propoveda takozvana kultura sećanja, a ako se malo bolje zagledamo, vidimo da se radi sve suprotno – da je na delu kultura zaborava. Prošlost naroda je škola morala i škola pameti. I ko se ne oslanja na tu školu, on je osuđen na stranputice“, upozorio je Babić.
On je naglasio da je za srpsku istoriografiju bilo ključno da progovori otvoreno, bez robovanja klišeima:
„Vreme je došlo da se stereotipi razmaknu i da se istorija prezentuje na osnovu činjenica. Koliko je važno da se ne gleda kroz ideološku optiku, toliko je važno i da se ne sklizne u nacionalnu idolatriju i glorifikaciju naroda kao žrtve koja zaslužuje samo pohvale. Ovo je bila šansa da se pokažu greške i stranputice koje smo pravili na tuđu štetu, a najviše na našu.“
Podsećajući na reči Stojana Novakovića, Babić je zaključio da je Srpska književna zadruga ovom knjigom još jednom potvrdila svoju ulogu „duhovnog ognjišta“: „Nemate boljeg načina da okupite jedan narod kao duhovnu zajednicu, nego oko toga da mu ispričate priču o njegovoj prošlosti.“
B. M.
