Manifestacija Matične biblioteke “Ljubomir Nenadović” koja iz godine u godinu okuplja najznačajnije savremene pisce, pesnike, kritičare i ljubitelje književnosti – “BOOKa u Dvorištu” uspešno je zaokružila svoju 38. sezonu. U fokusu ovogodišnjeg programa našle su se teme margine, književnog nasleđa, lirskog identiteta i umetnosti kao otpora zaboravu i nasilju, a svoja razmišljanja, stavove i poruke sa valjevskom publikom podelili su neki dobro znani i u našem gradu rado viđeni, ali i potpuno novi gosti.
Manifestaciju je otvorio prof. dr Mihajlo Pantić razgovorom o romanima “Albahari” i “Roman o cibulki” i temi “Margina kao način života”, ističući da se pitanje margine i marginalnosti nameće kao jedno važno kulturološko pitanje.
“Sve vrednosti dolaze sa margine, visoka kultura se hrani subkulturom. Moramo to posmatrati kao jednu putanju kretanja polaznu tačku koja je uvek sa strane i koja je na početku ljudima prilično nezanimljiva, ponekad i subverzivna. Setite se avangardnih umetnika koji ne žele da pišu, stvaraju na način koji je kodifikovan tradicijom, nego kao svi barbarogeni da sruše ono što im prethodi i da se postave kao jedna nova mera stvari, ali to je malo radikalan pristup”, ukazao je Pantić koji je, kao i David Albahari, bez obzira na godine koje ih dele, pisac koji je na neki način integrisao iskustvo novih mediija u prostoru književnosti, počevši od rokenrola. Poručio je da i sada svet traga za nečim što je drukčije, a što se opet nalazi na margini, samo je pitanje naše sposobnosti da to vidimo.
Čovek koji je svoj radni vek proveo u Matičnoj bilbioteci i koji je pre gotovo četiri decenije pokrenuo manifestaciju “Dvorište” Ostoja Prodanović predstavio je svoje najnovnije, kapitalno delo “Pozlata poezije” koje nam donosi studiju, pregled i antologiju poezije 19,20. i 21. veka nastale u Valjevu i valjevskom kraju i koja obuhvata čak 77 pesnika i pesnikinja.
Ovo delo nije usamljeni slučaj u karijeri našeg sugrađanina, već prirodni nastavak njegovog bavljenja istorijom književnosti našeg grada i kraja, nakon što se bavio pripovetkom i romanom koji su obuhvaćeni delima “Grad, književnost, vreme: valjevska čitanka 19, 20. i 21. vek” i “Mimezis romana”. Sve tri knjige objavila je Matična biblioteka “Ljubomir Nenadović”.
“Večeras govorimo o tri junaka. Prvi je valjevska poezija, drugi Ostoja kao sastavljač antologije i Biblioteka koja godinama sistematično prati i ono što radi Ostoja i drugi autori sa ovog prostora i svojom izdavačkom delatnošću ostvaruje jednu vrstu kulturne misije koja je retka u našim okvirima! Kao istoričar književnosti, Prodanović je nastojao ne samo da se bavi stvaralaštvom pesnika nego da mnogo više ispituje duh onoga što je jedan trenutak u životu jednog grada i njegove kulture”, ukazao je između ostalog Radivoj Mikić uz napomenu da je u antologiji predstavljeno onoliko autora koliko je priređivač smatrao da je reprezentativno za taj jako dug vremenski raspon na čijem je prednjem krilu Ljubomir Nenadović, a na zadnjem mlad pesnik Nemanja Grujičić (2001).
Kako je sam autor otkrio, knjiga je počela da se piše sedamdesetih godina prošlog veka, kada je došao u Valjevo, kada je upoznao Radovana Belog Markovića i Slavena Radovanovića…
“To je vrsta književne infekcije koju neki ljudi poseduju, verujem svi mi koji imamo potrebu da učestvujemo u nečemu što se zove kulturni život polisa u kome živimo, obitavamo, u kom se krećemo… Imao sam potrebu da posmatram, a potom i uobličim i u korice stavim i to što se događa ovde na prostoru Valjeva. Gde god sam video i osetio neki pesnički glas, autentičan, vredan, onaj koji obećava i koji sigurno ima perspektivu, ja sam ga bez ustezanja uneo u ovu knjigu sa Desankom, Matijom, Petrom Pajićem. Mislim da se oni ne bi naljutili jer su svi oni objedinjeni jednom valjevskom aurom koja povezuje ljude ne samo po liniji poezije već i drugim linijama i izohipsama”, rekao je Ostoja Prodanović, a u ovom kompleksnom poduhvatu oslonio se na saznanja do kojih su došli pisci, novinari, publiciste Zoran Joksimović, Zdravko Ranković i Toma Đurić, a do mnogih spoznaja došao je sam.
Manifestacija “BOOKa u Dvorištu” donela je ove godine i zanimljivu priču o Sergeju Jesenjinu i Josifu Brodskom koje su sa publikom podelile prof. dr Sanja Domazet i Gordana Milosavljević, urednica u Službenom glasniku. One su govorile o njihovoj poeziji, o odnosu prema političkim prilikama u Rusiji, odnosu prema erosu, ljubavi, porodici, naciji, domovini, prema lutalaštvu, partnerstvu, nedostatku adresa, njihovoj ljubavi prema putovanjima, erudiciji kao načinu življenja, prijateljstvima, odnosima sa savremenicima…
Okolnosti su tako htele da ovogodišnji dobitnik NIN-ove nagrade gostuje u Dvorištu, a ne kao što je bio slučaj prethodnih godina za Dan grada u Valjevskoj gimnaziji. Marinko Arsić Ivkov, 71. laureat prestižne NIN-ove nagrade za roman, predstavio je svoj nagrađeni roman zagonetnog, simboličnog naziva “NGDL”. Kako sam autor otriva iza tog naslova se krije poruka “ne daj golubu da leti”, a golub simbolizuje ljubav i mir, sve ono što svako od nas priželjkuje…
“Trudio sam se da se podsmehnem našim ludostima i glupostima koje smo preživeli kroz periode ratova na ovim prostorima. Svi koji smo preživeli nosimo to u sebi i teško to prevazilazimo i nije čudo što mnogi pisci pišu o tome. Ja sam nastojao da mi se to slegne i da sve te naše muke sagledam iz nekog podsmešljivog ugla, da na neki način pokažem da se i to može prevazići, ti krvavi sukobi, mržnje, ratovi… Mislim da moj junak prolazi kroz sve te sukobe uvek osećajući da su nekako strani čoveku i traži nešto drugo, ono što traži svaki čovek, neku ljubav, mir. Ja sam to predstavio u vidu goluba, ali svaki čovek ima nekog goluba, nešto što je mnogo važnije za svakog čoveka nego ratovi, sukobi”, poručio je Marinko Arsić Ivkov uz napomenu da kultura i umetnost prvi treba da preporode čoveka, da budu temelj nekog drugog viđenja, druge ideje, nečega što je kod nas poslednjih decenija potpuno iščezlo, da nam pomognu da prevaziđemo duboko ukorenjene mržnje.
Dva meseca nakon svetkovine u čast rođenja velike poetese, letnja manifestacija donela je novi susret sa Desankom Maksimović, ovoga puta ne sa njenom poezijom već pismima koja je pisala ruskim prevodiocima Idi Radvoljinoj i Olgi Kutasovoj u periodu od 1957. do 1993. godine i koja su objavljena u knjizi “Pisma radosti i bola” u izdanju Zadužbine “Desanka Maksimović” uz podršku Ministarstva kulture.
Upravnica Zadužbine dr Svetlana Šeatović, koja je sa kolegom Bojanom Đorđevićem priredila ovu knjigu, otkriva da su pisma prvi put objavljena i istinska su svedočanstva kulturnog, istorijskog, književnog karaktera.
“Mi smo ovim pokrenuli ediciju Rukopisi. Postoji deo rukopisa koji je poklonjen Zadužbini kada je osnovan Legat 2012. godine i od tada, pa nadalje, uz male ili malo veće korake Zadužbina radi na procesu arhiviranja, potom na procesu digitalizacije, i potom na ovakvim procesima obrade i kritičkog objavljivanja”, rekla je dr Šeatović uz napomenu da je pred Zadužbinom još puno posla, postoje različite verzije pesama Desanke Maksimović, postoje brojne dopisnice, razglednice…
Istoričarka književnosti dr Zorana Opačić ukazuje na živ odnos koji se oseća kroz pisma između Desanke i njenih ruskih koleginica, prijateljica. U njima Desanka govori o situaciji u zemlji, o svemu što se dešavalo od kraja pedesetih godina do pred njenu smrt, početak devedesetih godina prošlog veka, o ratovima, o svojim prijateljima, govori o tome kako je pisala pesme i neke svoje tekstove…
“Pisma pokazuju istoriju jednog vremena, istoriju Desankine životne priče, porodične priče, o rođacima, o prijateljima, o književnicima, o Branku Ćopiću, Ivi Andriću, o Grigoru Vitezu… I zbog toga su ovi rukopisi neverovatno živi i neverovatno zanimljivi za obični čitaoce i za one koji se bave proučavanjem kniževnosti, kulture. Ona su svedok jednog vremena iz prve ruke”, ukazala je dr Opačić.
Zašto čitati klasike srpske književnosti? Na ovo pitanje odgovor je poslednje večeri dao prof. dr Branko Vraneš koji smatra da bi trebalo čitati srpsku književnost da bismo unapredili svoju jezičku kulturu, da bismo znali ko smo, da bismo spoznali sopstveni identitet i nacionalni identitet, ali i da bismo se na kraju krajeva i uključili u zajednicu evropskih naroda kojoj od početka i pripadamo.
Od klasika srpske književnosti, dr Vraneš preporučuje Andrića i Crnjanskog, Pavića, ali i savremenog pisca koji nas je nažalost prerano napustio Gorana Petrovića, kao i Njegoša, Domentijana, Teodosija, Svetog Savu, Branka Radičevića, nezaobilaznu književnost koju je čitao i Gete…
Zašto se stidimo domaćeg i hrlimo nečemu što dolazi od tuđina, dr Vraneš kaže da je ključ u marketingu, da krupne kulture “bolje plasiraju svoje proizvode”, ali i da u nama leži deo krivice, da treba da budemo agilniji i predstavimo svom narodu sve što naša kultura ima da ponudi, a to, kako reče, nije malo.
Uz poruku da nam je jedan odglavnih zadataka očuvanje sopstvenog kulturnog nasleđa, završena je još jedna sezona kultne manifestacije “BOOKa u Dvorištu” tokom koje su svake večeri lepe note sa svojim sugrađanima delili naši mladi talentovani sugrađani Teodora Rafailović i Petar Uskoković.
B. M.