U subotu, 28. marta 2026. godine, u 12 časova, u Modernoj galeriji Valjevo svečano će biti otvorena izložba Dobrija Stojanovića “Crteži 1986-2025”. Ovo je prva samostalna izložba Dobrija Stojanovića u Modernoj galeriji Valjevo.
Izloženi opus čine trideset četiri crteža nastala u periodu od 1986. do 2025. godine, pet blokova crteža izvedenih tokom umetnikovog studijskog boravka u Španiji i jedan blok uobličen u Beogradu. Selektovani radovi svedočanstvo su umetnikovih višedecenijskih formalnih i semantičkih istraživanja. U literaturi je Dobrijevo stvaralaštvo često bilo određeno kao ekspresionističko, nadrealističko ili fantastično.
Istoričarka umetnosti Bojana Miljković, autorka teksta „Dobri Stojanović – sećanja na tradiciju“ koji je štampan u katalogu koji prati izložbu, argumentovano je obrazložila Dobrijevo razumevanje umetnosti u kategorijama modernizma i mimetičke teorije umetnosti. Autorka teksta tumači teorijske okvire Dobrijevog stvaralaštva polazeći od hermeneutike. Ona navodi da se arhetipska pripadnost Stojanovićevog stvaralaštva teoriji umetnosti, koja istorijski prethodi nastanku pojma umetnosti, “očituje i na putu koji ona prelazi od μίμησις do paragone”.
U opusu Dobrija Stojanovića predstava ljudske figure je dominantna tema.
“Kada smo utvrdili da je u Stojanovićevim delima čovek omniprezentan (prezentnošću forme ljudskog tela) i omnipotentan (svojom ontološkom supremacijom), pitanje koje se nameće je dakako šta to stvaraocu daje za pravo da ne odustane od čoveka i njegove sudbine. Naime, ako imamo na umu činjenicu da je u filozofskom smislu početak iščezavanja figure čoveka s naših obzorja nagovešten Fukoovim (Michel Foucault) profetskim završnim rečima njegovih Reči i stvari , a što je u daljoj recepciji (npr. kod Lakana) interpretirano kao decentriranje subjekta (décentrement du sujet) – kao jedna od temeljnih karakteristika teorijskog pokreta koji označavamo pojmom poststrukturalizma, katkad primenjivana i na postmodernizam uopšte – onda je pitanje šta bi to nepoverenje prema pojmu čoveka, te njegovom bremenitom nasleđu moglo odagnati. Na početku smo jasno ukazali na modernističke korene Stojanovićevog dela, ne samo u pogledu njegove tematske opredeljenosti već principijelno njegove (logičke) forme. Kao što je magistralni tok istorijskog razvoja umetnosti trasiran polazeći od iskustva avangardnih pokreta i njihovog radikalnog raskida s tradicijom (po volji paradoksa, vodeći ka posleratnoj neoavangardi , koja je u odnosu na ovu prvobitnu nešto bitno drugo, čime je sledbeništvo kao takvo upitno), tako je istorija filozofije (barem u onom njenom segmentu koji danas nazivamo kontinentalnim) sledila trag koji je nastao kao posledica detronizacije pojmova subjekta, istorije i uma . U oba slučaja, dakako, postojali su i oni koji te tragove nisu smatrali obavezujućim, te ih nisu ni sledili. Neodustajanje od figuracije u medijumu slike likovni je korelat i odraz neodustajanja od pojma čoveka i njegove sudbine u filozofiji: bilo da se grčko ὑποκείμενον, koje latiniziranjem postaje novovekovni subiectum (time gubeći svoj temelj), kod Hajdegera zaoštrava u Dasein (kako je Derida smatrao) , bilo da je reč o, na Hajdegerovom tragu zasnovanom egzistencijalizmu, poput Sartrovog (Jean-Paul Sartre)”, ojašnjava Bojana Miljković.
Pronalazeći analogije u načinu poimanja crteža između Leonarda da Vinčija i Dobrija Stojanovića, Bojana Miljković ističe da je “deifikacijom crteža otklonjena ne samo svaka sumnja u njegovu samosvrhovitost i samodovoljnost no se može ustvrditi da kao što kod Hegela duh predstavlja kost bića u funkciji metafore (kao imenovanja) isto to crtež čini za sliku”.
“Shodno navedenom, Stojanovićevo dovođenje u vezu slikarstva, poezije, filozofije ili pak etike, kao jedne od njenih najprominentnijih disciplina, ispostavlja se kao eklatantno svedočanstvo povratka korenima razumevanja umetnosti, kada njen pojam još nije ni bio formiran. Ovo insistiranje na, mi bismo danas rekli, duhovno-intelektualnoj paradigmi ujedno predstavlja i najveći anahronizam Stojanovićeve umetničke pozicije, a time, u skladu sa Ničeovim shvatanjem nesavremenosti , i njenu najveću vrednost. To bi istovremeno mogla biti i ona differentia specifica, koju kao merilo jedinstvenosti nekog stvaralaštva izvorno potražujemo”, zaključuje autorka teksta.
Izložba će trajati do 01. juna 2026. godine.
BIOGRAFIJA
Dobri Stojanović rođen je u Kalni (Vlasotince) 1943. godine. Diplomirao je na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu 1969. godine. Postdiplomske studije završio je na Akademiji likovnih umetnosti u Beogradu 1972. godine. Zahvaljujući stipendiji belgijske Vlade, specijalizirao je grafiku na LʼEcole Nationale Supérieure des Artes Visuels de la Cambre, u ateljeu profesora Gustave Marchoul, u Briselu 1973. godine. Kao stipendista Ministarstva kulture Španije, usavršavao je slikarstvo na Facultad de Bellas Artes, u klasi profesora Agustin Ubeda-Romero, u Madridu 1987. godine. Radio je kao profesor na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, katedra Crtanje i slikanje. Održao je predavanja po pozivu na: LʼAcadémie Royal des Beaux-Arts u Liježu (1978); Lʼ Ecole Nationale Supérieure des Artes Visuels de la Cambre u Briselu (1983); Facultad de Bellas Artes u Madridu (1987). Ilustrovao je i ručno otisnuo deset grafika u pet boja, u tehnici litografije, za knjigu “Ubi me prejaka reč” Branka Miljkovića (1969). Po pozivu je uradio scenografiju za Vukov sabor u Tršiću (1973). Završio je tapiseriju “Zlatna jesen zavičaja” za svečanu salu Beobanke (1979). Osmislio je i izveo zidnu dekoraciju, triptih na platnu “Beograd XVI vek, Beograd XIX vek i Beograd XX vek”, za prostoriju Tržnog centara “Zvezdara” u Beogradu (1980). Po pozivu je završio scenografiju za pozorišni komad “Crveni sad” u Narodnom pozorištu u Užicu (1980). Ilustrovao je knjige: “Poeme” Skendera Kulenovića (1981) i “Ka visinama i ćutanju” Raška Dimitrijevića (1982). Pored slikarstva i crteža bavi se mozaikom i teorijom umetnosti. Dobitnik je sedamnaest jugoslovenskih i šest međunarodnih nagrada za crtež i grafiku, od toga četiri Grand Prix-a. Dobitnik je “Izuzetne Vukove nagrade” Vukove zadužbine za 2023. godinu. O Dobrijevom radu napisano je preko 200 prikaza, eseja, likovnih kritika i novinskih članaka u domaćoj i stranoj štampi u periodu od 1972. do 2023. godine. Izlagao je samostalno 39 puta u zemlji i inostranstvu u periodu od 1971. do 2023. godine. Učestvovao je na 303 kolektivne izložbe u zemlji i inostranstvu u periodu od 1966. do 2024. godine. Živi i radi u Beogradu.