Divčibare od početka januara imaju problem sa vodosnabdevanjem – ili je pitanju potpun nedostatak vode u visinskim zonama ili slab pritisak. Ne zboga kvara ili elementarne nepogode, već zbog toga što “sistem trenutno nije u stanju da podmiri potrebe svih korisnika zbog ekstremno visoke potrošnje, koja značajno premašuje proizvodne kapacitete”. To što na Divčibarama nema vode posledica je svesno vođene politike neplanske gradnje. To nije tehnički problem, to je politička i institucionalna odluka iza koje stoje ljudi sa funkcijama, potpisima i ovlašćenjima.
Prema dostupnim podacima situacija je kritična: prosečna potrošnja iznosi 15,5 litara u sekundi, dok ukupna proizvodnja dostiže svega oko 12 litara u sekundi. Razlika između potreba i mogućnosti sistema danas se jasno vidi – na suvim česmama.
JKP “Vodovod Valjevo” obavestio je da će svakodnevno, počev od juče, u vremenu od 8 do 16 časova, cisterna dopremati pijaću vodu za sve potrošače na Divčibarama koji su se našli u veoma teškoj situaciji usled nedostatka vode, a koji se nalaze u visinskim zonama.
Turizam bez vode je obmana
Voda nije komfor. Voda je osnovni uslov opstanka. Bez nje nema ni turizma, ni ugostiteljstva, ni normalnog života. Svaki apartman, hotel ili restoran izgrađen bez obezbeđenog izvora vode predstavlja svesnu obmanu – i prema gostima i prema lokalnom stanovništvu.
Sistem koji je morao da stane, ali nije
Vodovodni sistem već sada ne može da izdrži postojeću potrošnju. Zimi puca pod pritiskom, a letnja sezona tek dolazi. Uprkos tome, dozvole se i dalje izdaju, objekti se završavaju, a potrošnja nastavlja da raste. Ko je doneo odluku da se gradi i onda kada je bilo jasno da vode nema dovoljno?
Gradnja bez infrastrukture – institucionalna neodgovornost
Na Divčibarama se prvo zidalo, a tek onda razmišljalo o vodi. To nije propust – to je model. Infrastruktura je svesno žrtvovana zarad profita i kratkoročnih interesa. Cena takvog pristupa danas se meri suvim česmama, nezadovoljnim građanima i ozbiljno narušenim poverenjem u institucije.
Ko snosi odgovornost?
Neko je morao da zna da vodovodni kapaciteti nisu dovoljni. Neko je morao da potpisuje dozvole. Neko je morao da upozorava, ili da ćuti. U svakom od tih slučajeva postoji odgovornost. I ona ne može biti kolektivna, razvodnjena i bezlična.
Poruka koja se mora izgovoriti
Divčibare nisu ostale bez vode slučajno. Ostale su bez vode zato što je neplanska gradnja bila važnija od javnog interesa. Bez hitnog zaustavljanja nove gradnje i sistemskog rešavanja vodosnabdevanja, svaka priča o razvoju ostaje prazna fraza.
Voda je granica. Pređena je!
Dipl. inženjer šumarstva Dragić Tomić
