Vekovima su Divčibare bile prostor tišine i mitske lepote. Još je knez Miloš Obrenović, očaran pitominom ove visoravni na Maljenu, 1822. godine otkupio prve pašnjake od turskog bega, prepoznavši u njima ne samo lepotu, već i lek.
Nekada su Divčibare bile sinonim za vazdušnu banju. Bile su to nepregledne livade prekrivene narcisima, gde se vazduh, zasićen jodom i mirisom borovine, pio umesto vode. Mesto gde su deca lečila bronhitis, a odrasli pronalazili mir u šetnji do “Kraljevog stola” ili pored vodopada Skakalo. Bila je to planina sa dušom, gde je čovek bio gost prirode, a ne njen dželat.
Ovo sada nije razvoj. Ovo je egzekucija. Dok bageri “proždiru” poslednje pojedinačne borove i breze, a “urlik” kvadova i građevinskih mašina razdire tišinu Divčibara, postavljamo pitanje svim saučesnicima – kolika je cena obraza onih koji su potpisali “smrtnu presudu” poslednjoj vazdušnoj banji zapadne Srbije?
Ono što je priroda vajala milenijumima, ljudska nezasitost, neodgovornost i odluke bez savesti uništavaju za jako kratko vreme. Divčibare više nisu sinonim za zdravlje – one su postale spomenik urbanističkom varvarizmu i groblje ekološke svesti.
INFRASTRUKTURNI KARCINOM – LUKSUZ SA MIRISOM FEKALIJA
Graditi hiljade “ekskluzivnih” kvadrata na trulim temeljima nepostojeće infrastrukture nije investicija, to je urbanistički terorizam.
Voda kao ratni plen: Dok se u privatnim apartmanima projektuju spa-centri i bazeni, žitelji Divčibara i turisti vodu dobijaju “na kašičicu”. Crpimo poslednje kapi iz utrobe planine da bismo nahranili nečiju pohlepu.
Kanalizacijom na bisere prirode: Gde završava otpad iz hiljada novih toaleta? Nema kolektora, nema prečišćivača. Otpadne vode direktno ubijaju i Kamenicu i Crnu reku, a preko nje i reku Gradac – najčistiju venu Srbije. Graditi bez kanalizacije je zločin protiv javnog zdravlja.
Betonski infarkt: Uske staze, nekada stvorene za šetnju i oporavak pluća, danas su zagušene saobraćajem i izduvnim gasovima. Planina je postala tesno, sivo parkiralište.
TEROR KVADOVA – INVAZIJA BAHTOSTI I PRIMITIVIZMA
Kao da beton nije bio dovoljan “dželat”, na preostale “ožiljke prirode” jurišaju “vikend-ratnici” na kvadovima. To nije hobi i sport, to je invazija bahatosti. Uspeh se ovde meri decibelima i količinom razrovanog blata na stazama gde su deca nekada učila da prohodaju.
Planinski mir je proteran. Umesto mirisa borovine, udišemo benzin. Umesto tišine, trpimo teror onih koji planinu ne vole, već je konzumiraju kao jednokratnu igračku.
ODGOVORNOST NA ČINOVNICIMA I INVESTITORIMA
Svaki potpis na dozvolu koja ignoriše kapacitet prostora je direktan udarac sekirom u koren Divčibara. Činovnici su postali saučesnici u ekocidu, a njihova etika je zatrpana pod šutom građevinskog otpada.
Investitori bez lica i morala prodaju “planinsku idilu” dok istovremeno “sade beton” umesto drveća, dok prodaju vazduh koji istovremeno truju. To je vrhunac licemerja i svesno sakaćenje opšteg dobra radi ličnih interesa.
POSLEDNJI SAT KUCA ZA DIVČIBARE
Koja je cena našeg ćutanja? Da li ćemo dozvoliti da kvadrat betona ostane jedina merna jedinica našeg postojanja? Ako se ovaj stampedo ne zaustavi sada, Divčibare više neće biti planina. Postaće prenaseljeno, prljavo predgrađe bez vode, bez ptica i bez dostojanstva.
Savest je na ispitu. Vreme je da struka, javnost i svaki čovek koji voli naše planine ustane i kaže: DOSTA! Ne branimo mi samo planinu, branimo pravo naše dece da vide drvo koje nije uokvireno betonom.
Ne budimo nemi posmatrači dok se priroda povlači pred profitom. Divčibare pripadaju i nama, a ne samo njihovim bagerima!
Nadamo se da će biti snage i volje da se:
-Utvrde sve koruptivne radnje koje su dovele do urbanističkog haosa
-Razotkrije mreža interesa koja je planinu pretvorila u gradilište
-Preduzmu adekvatne mere – od poništavanja spornih dozvola, preko sanacije infrastrukture, do zaštite preostalih šumskih površina
-Divčibarama vrati ono što im pripada – status vazdušne banje, utočišta zdravlja i tišine
Jer, bez pravde i odgovornosti, nema ni budućnosti.
Dipl. inženjer šumarstva Dragić Tomić