Tradicija je nastavljena tradicionalno – 41. Valjevski džez festival otvorili su valjevski muzičari, više u rok nego džez maniru, ali godine su pokazale da je to provereni recept za sjajan uvod u glavni program, što su ovoga puta i dokazali naši sjajni sugrađani Srđan Lazić i sastavi Mehanički balet, Pilog Blues band i Musical doctors.
Drugi dan festival opravdao je ovogodišnji slogan i doneo program koji spaja moderno i tradicionalno. Jelena Jovović Jazz Junction, Eyot i Leb i sol pružili su Valjevcima nezaboravno muzičko iskustvo.
Rođena da bude džez pevačica, je rekao legenda ovog pravca Mark Marfi za jednu od najznačajnijih džez muzičarki na području Balkana Jelenu Jovović i dodao da njen poseban dar komunikacije pesmom nikada publiku ne ostavlja ravnodušnom. Upravo to doživela je i valjevska publika na koncertu ove džez dive koja je sa vrhunskim muzičarima podelila sa Valjevcima čuvene “Jelenine hitove”.
Valjevo ima snažnu muzičku tradiciju, ali ne i stalnu džez scenu, što navodi na pitanje kakvo je iskustvo nastupa u gradovima gde pubika takoreći “otkriva” ovaj žanr, i da li nastupi u takvim mestima donose drugačiju energiju.
“Kragujevac ima Džez ponedeljak, festivale imamo i u Šapcu, Kraljevu… Ipak, sami festivali po sebi nisu dovoljni kao jednogodišnje manifestacije da bi publiku obrazovali na jednom ozbiljnijem nivou. Mislim da bi deca trebala biti izložena što širem spektru muzike van mainstreama koji im se pušta na medijama. Mediji daju jednu sliku i to se smatra relevantnim, a zapravo potkulturne i istinske kulturne potrebe su zanemarene, a to je široka lepeza koju ti omladini daješ da u tome uživa. Juče sam bila u Minhenu u klubu gde je 90% publike omladina. I to me je jako oduševilo, jer to više nije muzika za stare, nego se obraća novim klincima. Ako bi deca bila tome izložena kod nas, imali bi publiku i imali bi škole koje bi imale takve programe, i ja bih se radovala tome. Dakle, treba da prevaziđemo tu jednogodišnju festivalsku priču, da je razvijemo u nešto što je konstantan upliv ove muzike”, poručila je Jelena Jovović.
Eminentna umetnica koja nastupa na binama širom sveta ukazala je na razliku između klubske i festivalske svirke, ocenivši festivale kao meste na kojima muzičari osvajaju poverenje publike, hramovi uživanja i posvećenosti i muzičara i publike da se sretnu i uživaju u tom materijalu.
“Večeras sam apsolutno uživala, publika je bila božanstvena. Taj fidbek je uvek važan. Ja sam prestala da razmišljam kako kome zvučim i da li se nekome dopadam. Meni je važno ono što izlazi iz nas, kao grupe ljudi, taj sinhronicitet i ta kohezija, sinergija, ona se oslikava na publici. Kada ljudi vide da mi je uživamo, da im ne smeta to što ja dirigujem i što plešem i što se bavim mojim muzičarima, to je lepo, to je divno, to je dirljivo. Valjevo je predivan grad koji je iznedrio božanstvene pevače, muzičare i samo mogu da kažem ‘kapa dole’”, poručila je Jelena koja je svojevremeno nastupala na Vlaljevskom džez festivalu kao gošća RTS Big Benda, a kako kaže volela bi da nastupi i na Tešnjarskim večerima, da vidi i drugu stranu.
Poslednji put je niški sastav Eyot nastupao na valjevskom džez festu 2021. godine kada su osvojlili ovdašnju publiku, te ne čudi veliko interesovanje za njihov sinoćni nastup. Njihova muzika donosi električni zvuk između roka i džeza, panka i ambijentalne muzike, impresionizma i romantizma, uz snažan oslonac na tradicionalnu muziku Balkana i Istočne Evrope, prava mešavina starog i novog, kao što je festival i najavio.
Nakon njih scenom su ovladali muzičari čuvenog sastava “Leb i Sol”, jednog od najznačajnijih bendova sa prostora bivše Jugoslavije. Osnovan davne 1976. godine, sledeće godine sastav obeležava pola veka postojanja. Iako je imao razne postave, uvek je ostao prepoznatljiv po jedinstvenom spoju progresivnog roka i makedonskog folkora, a po rečima Bodana Arskovskog (bas gitara) koji je bio i član izvorne postavke ovog benda, korišćenje folklora nije im više toliko inspirativno i ideja je da se otisnu u nešto apstraktno.
“Prvi put smo u Valjevu na Džez festival nastupali 1987. godine, na jednom rukometnom igralištu, ako se sećam. Ova formacija benda postoji od 2007. godine i puno radimo na instrumentalnom delu naše muzike, što je dobro za fesitvale, klubske svirke, za velike svirke gde se traži malo više eksperimenta u muzici. Stare vokalne kompozicije su u principu definirane, nemaš gde puno da ideš, sviraš onako kako što je. Formula korišćenja folklora u kontekstu Leba i soli, nije mi više toliko inspiracija, sad mi se ide u nešto apstraktno, a od toga se i bojim, da li će to da primi publika. Sada smo svi malo zatvoreni u sebe, imamo nenormalne egzistencijalne, sociološke, ekološke i svakakve problema, a onda ljudi nisu opušteni. Sve manje je onih koji su opušteni i koji hoće da prime nešto novo, ne zato što su oni neki kapacitet intelektualni, nego što su uspeli da sebi dozvole slobodu. Ta borba da se uvek predstaviš publici, da budeš non stop interesantan je veoma teška”, ocenjuje Bodan Arskovski i konstatuje da nema razlike među nastupima u malim i velikim sredima, da publika svuda isto reaguje ako joj priđeš tako da te razume i da je odgovornost njih kao muzičara istovetna, gde god nastupali, čak, kako kaže, što je u sali manje publike, više je treme.
Na pitanje koliko su ponosni na pola veka uspešne, bezkompromisne karijere, a samim tim, koliko bi i mi trebalo da smo ponosni na tradiciju festivala koji je snažno zakoračio u petu deceniju, Arskovski kaže:
“Što se tiče festivala, treba da budete ponosni, to je vaš uspeh, ali ja ne volim da sam ponosan na sebe, to zadire u moje emocije. Vi ne morate da budete emotivni kad radite festival, vi ga volite, ali emocija nije presudna i zato treba da ste ponosni”!