Povodom 155. godišnjice Valjevske gimnazije Udruženje „Valjevski gimnazijalci“ organizovalo je prijem za veterane maturante Valjevske gimnazije koji su maturirali pre 70 i više godina.
Sedam decenija je prošlo otkako su, tada mladi i radoznali, zakoračili u hodnike Valjevske gimnazije – u zgradu u kojoj su prve snove izgovarali šapatom, a prve ambicije zapisivali po marginama svesaka. Posle više od 70 godina, ponovo su u zgradi koja im je obeležila detinjstvo i mladost. Nisu više oni dečaci i devojčice koji su jurili na čas, već ljudi koji su svojim radom, znanjem i istrajnošću ispisali stranice profesija, umetnosti, nauke i života. U njima i dalje živi onaj gimnazijalac koji je verovao da svet može biti bolji – i koji je, svako na svoj način, učinio da zaista bude, a nakon razgovora sa nekima od njih, možete osetiti samo veliko poštovanje i divljenje, za sve što su prošli, za sve što su postigli.
Arhitekta Milan Gođevac, dr Zoran Janković (gastroenterolog), novinar, publicista Miša Jevtić, arhitekta Predrag Novaković, dr Gruja Ognjenović (pulmolog), dr Milutin Mile Milićević (maksilofacijalni hirurg), profesorka Zagorka Tripković, inženjer geodezije Milenko Nikić, pravnik Radovan Petriović, inženjer elektrotehnike Dragoš Babić, neki su od predstavnika ovih sjajnih generacija gimnazijalaca koji su se odazvali pozivu i svojim prisustvom napravili dostojan uvod u proslavu rođendana jedne od najznačajnijih obrazovnih institucija ne samo u Valjevu, već u čitavoj zemlji, školi koja je oduvek bila dom ideja, mladalačkih ambicija, rasadnik duha koji se nosi kroz čitav život.
„Učio sam četiri godine u Kraljevini Jugoslaviji, pa tri pod nemačkom okupacijom. Bil je to sjajno učenje po kafanama. Prvi razred sam završio u kafani Podgorina, drugi u kafani Jadar, treći u Šargića kafani i služi me ta ljubav prema kafanama do današnjih dana. Sećam se svih školskih drugova, bilo nas je 25, sećam se profesora, razredne starešine Ljiljane Petrović, sećam se profesora istorije Jove Nešića koji je našao način da zavolimo istoriju, predmet sa kojim se većina mučila jer je trebalo sesti i zagrejati stolicu. On je jednim potezom učinio da nam se istorija dopadne, rekao je da vodimo beleške na času u notes i dozvoljavao nam da prilikom odgovaranja imamo taj podsetnik pred sobom, da možemo da gledamo. Dok saslušamo predavanje, napravimo podsetnik, doteramo ga kod kuće, za to vreme sam već naučio istoriju. Najlošiji đaci iz istorije su bili najbolji”, prisetio se Milan Gođevac koji je posle Gimnazije studirao i završio arhitekturu, a sada sa preko 90 godina dovezao je dvojicu školskih drugara na proslavu u Valjevo iz Beograda.
Pravnik u penziji Radovan Petrović, rođen u Slovcu, seća se tog posleratnog doba kada su u Gimnaziji svi bili manje-više isti, nije se gledalo ko je dete bogatih, ko siromašnih, a odnos đaka prema svojim profesorima bio je pun poštovanja.
„Mojim profesorima u Gimnaziji tog doba smeo sam da kažem samo dobar dan, ili ako me prozovu na ispitivanje da govorim gradivo. Disciplina je bila idealna, današnje vreme ne može da se poredi sa tim. Profesor se cenio, a među učenicima je vladao egalitet. U mojoj generaciji te 1952. godine maturiralo je 159 učenika, bila su četiri odeljenja. Među njima su bili čuveni reditelj Dejan Mijač, novinari Zoran Joksimović i Slavoljub Đukić, arhitekta Stojan Maksimović, mnogo njih koji su ostvarili razne karijere. Bile su to najlepše godine koje čovek može da doživi”, seća se Radovan Petrović koji je po završetku Pravnog fakulteta zaposlio na Železnici, a jedno vreme radio i u Radio televiziji Beograd.
Čuveni novinar i publicista Miloš Jevtić, rođen u Kamenici, došao je u Valjevsku gimnaziju 1949. godine.
„Došao sam neobrazovan, a u Gimnaziji sam naučio mnogo i zahvalan sam Gimnaziji na tome. Gimnazija u Valjevu je značajna ustanova, mislim da spada među posebne Gimnazije u našoj Srbiji i znam mnogi moji mlađi drugovi koji su danas profesori po raznim fakultetima kažu da imaju poseban odnos prema valjevskim gimnazijalcima. Valjevska gimnazija ima jednu dobru osobinu da neguje dobrotu kod ljudi, a ono što ja želim da poručim je da i prošli i sadašnji i budući đaci ove škole treba da neguju ne samo sećanje, nego i pamćenje ljudi. Treba pamtiti značajne ljude, Dejan Mijač, Ljuba Popović, Pulika Jevtić, Pera Pajić, Milenko Radović, Zoran Joksimović, Zdravko Ranković… Valjevska gimnaziija dala je srpskoj kulturi i naučnoj i društvenoj misli mnogo značajnih ličnosti i to treba da se pamti”, poručio je Jevtić.
Teško je pričati o Valjevskoj gimnaziji iz nekih svetlih dana, a da se u razgovoru ne pomene čuveni profesor Dragutin Mijanović, čuveni Mijan, koji je učenike ove škole usmeravao na neke od brojnih aktivnosti, kako u samoj školi, tako i u „Abraševiću”. Toga se seća i ugledni Valjevac Dragoš Babić, koji je 1957. godine završio Valjevsku gimnaziju, a nakon toga završio Elektro–tehnički fakultet u Beogradu, radio u Valjevu, Beogradu, a penziju ostvario na političkom planu kao republički poslanik Demokratske stranke.
„Profesor Mijanović je bio jedan od ključnih inicijatora za veze ’Abraševića’ i Doma kulture sa Gimnaziijom i drugim školama. On je bio jedna vrsta mecene za angažman dece koja imaju ili interes ili afinitet prema takvoj vrsti angažmana, a koji je podrazumevao vanškolsko obrazovanje. Pored zabava kao što je sport, što je bila moja preokupacija, đaci su išli na hor, dramsku sekciju, folklor i stizalo se na sve strane. Nije bila presija, naprotiv, bilo je zadovoljstvo biti deo tih grupa i to je doprinosilo ličnom obrazovanju i angažmanu mimo škole. Ova zgrada i ova sala su mi ostale u večnoj uspomeni jer to je jedan kult koji je Gimnazija imala i raduje me da i dan danas poštujemo veličinu te škole koja je tada i za Valjevo i za Srbiju predstavljala jedna od najstarijih gimnazija u Srbiji u okviru Vukovog angažmana”, seća se Babić.
Jedina dama koja je prisustvovala ovom skupu bila je čuvena profesorka latinskog i francuskog jezika Valjevske gimnazije Zagorka Tripković koja je 1956. godine završila ovu školu u kojoj je potom i predavala i jedno vreme bila pomoćnik direktora. Gimnaziju pamti kao školu gde su i profesori i učenici bili poštovani, gde je vladao jedan lep, drag i odnos pun respekta jedih prema drugima.
Maksilofacijalni hirurg Milutin Mića Milićević došao je iz Zaruba u Valjevsku gimnaziju, u prvi razred pred sam završetak Drugog svetskog rata 1944/45. godine. Seća se da su u školu donosili stolice od kuće jer posle rata nije bilo skamija, a kao jedna od lepših uspomena su mu bile „zidne novine” u školi na koje su učenici kačili svoje priče, pesme…
„Ja sam pisao stihove i sećam se u drugom razredu prolazim školskim hodnikom, a neke devojčice se došaptavaju i jedna drugoj kaže ’on je pesnik’. Svi su mislili da ću upisati književnost, a ja sam otišao na stomatologiju, pa na specijalizaciju iz maksilofacijalne hirugije i napravio karijeru po preporuci mojih profesora. Kao seljačko dete iz Zaruba, nikad u septembru nisam mogao da odem u Beograd, jer sam morao da sredim šljive. Šljive su me iškolovale, suve šljive i rakija, ispekao sam vagone rakije, a sve što sam popio ne bi moglo da napuni jednu čašu od 2 dl”, pamti dr Milićević koji je svojevremeno osnovao maksilofacijalnu hirrugiju u Kliničkom centru Srbije.
Arhitekta Dragan Novaković, koga je karijera vodila od Valjeva do Češke gde je proveo poslednje 32 godine radnog veka, a među brojnim projektima u Karlovim Varima i Pragu, posebno je ponosan na rekonstrukciju spomen groblja gde je sahranjeno 8.500 Srba stradalih u Prvom svetskom ratu.
„Rođen sam u Gradcu, sin vodeničara Novakovića i prvi razred sam počeo baš u ovoj zgradi. Mala matura bila je u trećem razredu, a onda je neko upisivao srednju školu, a neko Gimnaziju. Dani provedeni među ovim zidovima bili su najleši dani i najlepše uspomene koje imam u životu. Imao sam mnogo školskih drugova koji su mi ostali u uspomeni između ostalih Mića Orlović, Miloš Jevtić, Mitrović, mnogo zvaničnih ljudi, i svi smo ostali dobri prijatelji, drugovi, bili smo skromni, voleli se, poštovali, nismo zavideli jedni drugima. O profesorima mogu reći sve najbolje, to su bili asovi za mene, razredni starešina Nikola Hranjec je predavao matematiku, Desa Baskijević srpski jezik, Olga Govedarović istoriju, Jova Kovačević bio direktor i predavao hemiju. Svi smo se bavili sportom, igrali košarku, odbojku, fudbal, atletiku… Ja sam se bavio atletikom, skokom u vis, počeo u Radničkom, završo u beogradskom Partizanu, i bio među osam najboljih u to vreme u Jugoslaviji. Imali smo i pevačku grupu, pevao sam u horu, oktetu, bio sam tenor”, s ponosom što je bio đak ove škole ispričao je Novaković.
Pre neformalnog druženja u biblioteci škole, okupljene je u svečanoj sali u ime kolektiva pozdravila profesorka srpskog jezika i književnosti Milena Milisavljević i poželela im dobrodošlicu u njihovu školu uz zahvalnost što ovim susretom započinju obeležavanje 155. godišnjice Valjevske gimnazije.
„Hvala vam što ste svojim životnim opredeljenjima, stavovima, gimnazijskim žarom, sve ove godine, a vidim i danas, da ćete u budućnosti pronositi ime škole, ime Valjeva i svakako na obrazovnoj mapi Srbije učiniti da Gimnazija uvek bude prepoznatljiva. Velika, neraskidiva zajednica nekadašnjih učenika, profesora potvrđuje da se lepota stvaralaštva, nauke, umetnosti može učiniti vidnom, samo ukoliko i dalje budemo jedna bogata armija Gimnazijalaca”, rekla je Milena Milisavljević maturantima veteranima, kako ih je oslovio profesor dr Vojislav Andrić koji je inicirao ovo okupljanje.
Učenice drugog razreda specijalizovanog matematičkog odeljenja Sofija Mićević i Marija Dragojlović upriličile su ovo dešavanjem recitacijom i muzičkom dobrodošlicom.
B.M.
