Povodom Dana grada, Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović” tradicionalno je ugostila aktuelnog dobitnika NIN-ove nagrade. Pred valjevskom publikom u sali Gimnazije predstavljen je roman „Karota” autora Darka Tuševljakovića, delo koje je žiri i publiku osvojilo specifičnim spojem antičkog mita i psihološke drame smeštene u prelomne devedesete godine prošlog veka, a praksa valjevske Biblioteke da održava tradiciju gostovanja laureata NIN-ove nagrade za Dan grada je sjajan način da se vrhunska književnost približi lokalnoj publici.
Autor se u romanu bavi motivom odrastanja, ali, kako otkriva, iz perspektive koja je morala da „odleži” nekoliko decenija. Kako sam ističe, za pisanje o ovom periodu bilo je potrebno vreme da se iskustvo pretoči u književnu građu.
„Koliko je perspektiva nova i drugačija, to je na čitaocima da procene. Ono što je mene privlačilo toj temi jeste ono što nosim u sebi, a to je iskustvo od pre nekoliko decenija na taj grad (Zadar), na to vreme i na stvari koje su se dešavale, neke prelome trenutke u našim životima. Za mene je to nekako bitna i lična priča, a pretpostavljam da se onda može reći da je to nekakav autentičan ugao, zato što ako posegnete za ličnim, uvek će to biti na neki način jedinstveno”, smatra autor romana „Karota”.
Brojna su književna dela koja su ponela NIN–ovu nagradu, a da su za temu imala period raspada Jugoslavije, turobne devedeste godine prošlog veka, poput romana „U potpalublju” (1994) Vladimira Arsenijevića, „Ubistvo s predumišljajem” (1993),Slobodana Selenića, „Pas i kontrabas” (2019) Saše Ilića, „Sedefne ogrlice” (2010) Gordane Ćirjanić, „Berlinsko okno” (2006) Dragana Velikića, kao i „Poslije zabave” (2023) Steva Grabovca, a sve to na izvestan način ukazuje koliko su tadašnja dešavanja obeležila generaciju pisaca koji su sada aktivni.
„Stičem utisak da postoji generacija pisaca koja je pisala o tome maltene u trenutku kad su se stvari dešavale, ali morali ste biti dovoljno zreli i veliki da na potpun način možete da sagledate to što se oko vas dešava i da to u tom nekom kratkom vremenskom roku pretvorite u književnu građu. S druge strane, pisci koji su u to vreme imali godina koliko sam imao ja između 13 i 15, o tome mogu da pišu jedino kad prođe nekoliko decenija i kad dođu u nekakve zrele godine kada su u stanju da se izbore sa tim materijalom. Imam utisak da to dolazi u talasima, s tim što mislim da te teme nikada neće zastretiti da ćemo se njima baviti i u budućnosti“, ocenio je Tuševljaković i naglasio da iako se radnja romana oslanja na činjenice iz perioda raspada Jugoslavije, „Karota” nije faktografsko već duboko lično i izmaštano delo. Primarni cilj nije bio politička analiza, već istraživanje unutrašnjih stanja pojedinca.
„Iako priča nije autobiografska, u njoj postoje nekakvi autobiografski elementi, ali nadgradnja postoji. To je jedna izmaštana priča u tom vremenu koja se oslanja na činjenice, ali nije faktografska u potpunosti. Meni je bilo važno da na neki način se pozabavim time, ali ono što sada vidim i što mi je veoma drago jeste da od meni potpuno nepoznatih ljudi, od široke čitalačke publike na društvenim mrežama dobijam reakcije koje se odnose često na samu knjigu, ali onda usput dobijem i njihove lične priče. Ljudi osećaju potrebu, nešto se probudilo u njima, imam utisak nakon čitanja ove knjige, i kao da onda žele oni meni nešto da vrate, da dobijem zauzvrat njihovu priču pošto sam na neki način kroz roman ponudio nešto što ima veze sa mnom. Tako da ta komunikacija je vrlo dirljiva i to mi je nekako najbolji pokazatelj da roman postiže nekakav efekt na emotivnom planu”, otkriva Darko Tuševljaković uz napomenu da „Karota” nije knjiga koju treba čitati da biste otkrili šta se tačno desilo, ko je kriv za šta, već mu je bila namera da otkrijem sebi i drugima šta se dešava unutar ljudi u burnim vremenima, koja su svi na neki način doživeli i svako je na neki način dotaknut njima.
Tuševljaković se osvrnuo i na teret prestižne nagrade, ističući da ona za njega predstavlja pohvalu za minuli rad, a ne pritisak za budućnost, ali i da mu je drago što je sada knjiga „osvetljena novim reflektorom i ima priliku da dođe do što većeg broja ljudi”.
O tome zašto je baš ovaj roman poneo titulu najboljeg u 2025. godini, govorio je profesor Aleksandar Jerkov. On je istakao da je u jakoj konkurenciji „Karota” prevagnula zbog svoje dinamike i misterije.
„Karota je imala tri važne osobine: bila je dinamična, izuzetno podsticajna, sa misterijom u sebi. Ispisana je sigurnom, preciznom rukom čoveka koji ume da piše i imala je jednu čudnu osobinu, a to je da sve vreme ne znate šta je. E, kad se Srbija i Srbi budu zamislili nad tim što se tu važno dogodilo, a što nije baš da smo razumeli i da znamo, biće to dobro za sve nas”, istakao je Jerkov, dodajući da je knjiga posebna jer čitaoca ostavlja sa zapitanošću čak i nakon poslednje stranice.
Jerkov je naglasio i književni kontinuitet koji ovaj roman uspostavlja, na dinamiku odnosa sa Srbima iz okoline Zadra, odnosa sa Zadrom, primorjem, Dalmacijom, istorijom, niz koji se nastavlja na velikane poput Matavulja i Desnice, ali i činjenicu da je Tuševljaković napisao delo koje je „čitljivo” u teškim vremenima.
B. M.