KK Metalac završio je sezonu u Košarkaškoj ligi Srbije (KLS) na desetom mestu, u godini obeleženoj brojnim kadrovskim promenama, povredama i oscilacijama u formi. O učinku ekipe, izazovima tokom prvenstva, ali i planovima za naredni period razgovarali smo sa trenerom Metalca, Miljanom Pavkovićem, koji analizira ključne momente sezone i otkriva u kom pravcu bi klub mogao da se razvija.
Kako biste rezimirali sezonu koja je upravo završena imajući u vidu sva turbulentna događanja koja su postala nezaobilazna ambijent Metalca tokom nekoliko poslednjih godina?
– Mi smo ispunili neki cilj kojeg smo zacrtali na početku sezone, dakle razmišljali smo o situaciji da samo izborimo opstanak. Međutim, ne mogu da budem kompletno zadovoljan sezonom iz razloga što, s obzirom kakvu smo imali ekipu, mislio sam da možemo i moramo mnogo više. Moram da kažem da su razne okolnosti uticale na to da imamo malo slabiji početak i onda, još malo lošiji kraj. Da se to malo promenilo, sigurno da bi rezultat bio bolji.
Da li su promene u sastavu tokom sezone kao odlazak Votsona, dolazak Petrovića i Džordana Dejvisa, povreda Koprivice, uticale na to jer se, kako je prvenstvo teklo, izdvojilo mišljenje da Metalac ima izuzetno kvalitetnih pet, šest igrača u rotaciji?
– Potpuno se slažem. Hajde, počeću od starta jer smo mi bukvalno 1. septembra imali 4 ili 5 dana da napravimo tim. To je bilo jako teško. Tako smo angažovali Votsona koji je poznavao KLS, igrao je u Zlatiboru i tako dalje. Očekivali smo od njega da nam donese neke određene kvalitete i iskustvo jer smo imali u planu da
razigramo mlade igrače. On je, da kažem, bio neka prva opcija koga smo mogli da potpišemo, naravno, na otvoreni ugovor. Druga opcija je bila Koprivica tako da su njih dvojica od samog starta planirani kao neki lideri. Pored toga, kako to već biva, nismo imali pripremni period, nismo bili dovoljno uigrani pa smo u tom početku tražili ritam. Nakon odlaska Votsona, doveli smo Luku Petrovića, da imamo sigurnog čoveka u odbrani ali i u napadu jer se radi o igraču koji razume košarku na pravi način kao i sve naše ideje i on je to sprovodio na pravi način. Džordan Dejvis, koji je došao umesto Trunića, je doneo određenu čvrstinu i napadački kvalitet tako da je smo sa njima dvojicom i ekipom koja je tom trenutku bila, tu računam naravno i Matiju Milina i za koga nismo znali da će nas napustiti krajem godine, imali stvarno jedan impresivan roster. Ušli smo u neki takmičarski ritam, onako kako sam ja to želeo.
Odlazak Milina je izgleda uticao mnogo na dalja dešavanja?
– Upravo tako. On nas je napustio jer je dobio posao u Americi, ostali smo u tom trenutku možda bez našeg ponajboljeg igrača u svakom pogledu jer on je maltene plejmejker iako igra na poziciji broj četiri. Njegovim odlaskom bili smo uskraćeni za rotaciju na visokoj poziciji.Potom se povredio Koprivica tako da smo od januara ostali bez njega i naravno, od tog momenta smo ostali samo sa dva visoka igrača, računajući tu Demetrijusa Dejvisa, koji je više trojka nego četvorka, i Džeka Hemfila, koji je više četiri nego pet. Zbog činjenice da smo bili uskraćenu za tu neku dužu rotaciju što se tiče visokih igrača, tu smo malo izgubili ritam.
Ipak, i pored činjenice da je Metalac u toj prvoj fazi bio kompletan, imao je bilans 3-8. Da li su ti neki porazi bili posledica neuigranosti ili svega onoga što ste rekli?
– Da, pre svega poraz u Kragujevcu jer smo bili totalno raštimovani, u nekom čudnom ritmu a moram da pomenem i taj pripremni period.Igrali smo na mahove, što je odlika ekipe koja se tek sastala i još uvek uigravala. Tražili smo igru i tokom pripremnih utakmica jer smo imali puno problema sa povredama. Ono što smo, da se medicinski izrazim, trebali da preležimo u avgustu, morali smo na žalost da uradimo u septembru.I onda, kad je počela liga, polako smo hvatali ritam. Srećno smo savladali Vršac, pa smo onda kući nesrećno poraženi od Vojvodine gde smo, opet, imali sve u svojim rukama. Tako da, hajde da tako kažem, osnovni razlog tog sporog početka je činjenica da nismo imali dovoljno vremena da se pripremimo. Ali, u tih prvih jedanaest kola, imali smo, recimo, odličnu utakmicu u Gajdobri, gde smo na dva produžetka izgubili, imali sve u našim rukama i ispustili pobedu. A, onda, protiv OKK Beograda u Valjevu, posle velikog preokreta uspeli smo da povedemo u trećoj deonici, imali smo osam razlike pa smo opet našim greškama dozvolili protivniku da dođe do pobede. Dakle, mi smo u prvih 11 utakmica imali situaciju da napravimo bolji rezultat, međutim sve je to bila posledica neuigranosti i nespremnosti jer smo pravi ritam uhvatili posle, u decembru.
Metalac je posle odlaska Vladimira Micova u Tursku krajem decembra ostao bez sportskog direktora. Iako se pričalo da će ta pozicija biti rešena, do danas se ništa nije uradilo a nakon toga klub angažuje centra Bojanića zbog koga je Metalac, čini se, suviše lako prokockao mogućnost da dovede pouzdanu peticu jer je on odigrao samo dve utakmice. Ko je njega skautirao i doveo?
– Kad je u pitanju Bojanić, bio je totalno nespreman kad je došao. Moje mišljenje je da smo možda mogli da sačekamo još koju utakmicu ili nedelju, da uhvati neki ritam jer ima određen kvalitet. Naravno, ovde smo bili ograničeni budžetom pa je za novac koji smo imali, on bio jedno od rešenja.Mislim da smo ne znajući, naravno, da će Milin tako brzo otići, propustili priliku da možda njega zadržimo, pa kakav god da je, tad bi nam u nekoj rotaciji odgovarao. Ali, slažem se da smo možda mogli tad da sačekamo malo pa da reagujemo sa nekim boljim rešenjem kasnije. Međutim, jednostavno nam je trebao domaći igrač, trebao je neko ko je tu i zna ligu i da ima određeno iskustvo, a da ne bude previše skup tako da smo se odlučili za njega. Na žalost, naši loši rezultati su krenuli kad je Micov otišao u Tursku iako je on sve vreme bio na vezi sa nama i pokušavao da pomogne. Sve što je trebalo još da se završi, on je tu pomagao. Ipak, od februara je morao da se isključi u potpunosti jer je imao obaveze u Galatasaraju. Sa druge strane, naravno da se slažem da u klubu mora da postoji neka hijerarhija ili, da kažem tako, neki sklop ljudi koji će da vode klub. Trener i igrači dolaze i odlaze ali ljudi koji vode klub moraju da imaju svoj sistem i viziju kako taj klub treba da izgleda. Dosta smo pričali na početku ove sezone i naravno, da je Micov ostao tu, već bi se neke stvari uvele, došlo bi do nekih promena sigurno, naročito u pogledu mlađih kategorija. Mislim da je tu generalno Metalac na najvećem gubitku i to je najveći problem. Tako da se slažem da je jako bitno da se imenuje taj lider koji će voditi klub, da to naravno ne bude trener, da ne bude tim menadžer, da ne bude pomoćni trener, ni sekretar, ali ni predsednik Vlada Marić, koji je, uzgred, odradio veliki finansijski posao zatvorivši sva dugovanja. Klub nastavlja sa radom bez minusa i repova tako da je to velika stvar ali sigurno da on ne može da bude taj koji će da vodi košarkaški sektor na pravi način. Tu treba da je neko iz sveta košarke, neko ko razume kako funkcionišu stvari, neko ko poznaje Valjevo, što je isto jako bitno. Valjevo je specifičan grad koji zna košarku, gde god se okreneš i staneš, popričaš sa bilo kim, naiđeš na ljude koji razumeju košarku i koji se interesuju, koji te kritikuju ali i hvale kad odradiš dobar posao. Kad je u pitanju mesto sportskog direktora, čeka se naravno i Partizan koji se još uvek pita jer oni su ti koji daju određeni deo novca, ulažu u klub tako da sigurno i oni moraju da reaguju, da daju neki predlog i da se sedne sa tim novim sportskim direktorom i da se vidi šta i kako, koji je plan, vizija i tako dalje.
Ono što je možda bilo najlepše ove sezona, bila je ta impresivna serija od osam uzastopnih pobeda zahvaljujući kojoj je Metalac, ne samo što je igrao sjajno i popravio bodovni saldo, nego je počelo o njemu da se priča, Arena je prenosila puno njegovih utakmica, podigla se atmosfera, pojavili su se „Poskoci“ itd. Kako je bilo moguće da posle jedne takve briljantne serije, klub uđe u krizu i doživi osam poraza zaredom?
– Tako je. Prvo, mi smo napravili jednu veliku stvar posle tih pobeda. Ono što je bilo jako bitno je to da je grad nekako pratio Metalac, da se ponovo zainteresovao za klub. Bilo je sve viša prostalica u hali, i ljudi sa Arene su znali da prepoznaju taj naboj, maltene skora svaka utakmica koja se igrala u Valjevu bila je na TV-u. Momci koji su zdušno bodrili klub, čuveni „Poskoci“ su podigli atmosferu na jedan visok nivo, koji niste mogli da vidite na ostalim terenima KLS-a. Dečaci koji imaju između deset i dvadeset godina su zaista bili sjajni, što je jako lepo i što oni imaju ljubav prema svom klubu i to je fantastična stvar. Pored toga, ono što je jako važno je činjenica da smo igrali lepo i da smo privukli publiku. Posle toga je usledio loš period…
Da li to bila posledica nedostatka centra ili je bilo još razloga?
– Naravno da nam je Koprivica mnogo značio ali smo, recimo u Novom Sadu bili u dobrom ritmu pa smo protiv Vojvodine uspeli da izvučemo pobedu bez njega. Potom je usledila pauza, odigrali smo još jedno kolo, ali smo ostali bez Šekularca i Danilovića koji su otišli sa Partizanom na završnicu Kupa, nisu bili sa nama tri nedelje gde smo mi izgubili ritam jer nam ta pauza uopšte nije legla. Prvo, ostali smo bez dva mlada igrača a zatim smo dobili informaciju da Koprivica neće moći da igra do kraja sezone. I pored toga, recimo u toj poslednjoj utakmici u Kraljevu smo mogli da dobijemo, imali i dobar rezultat i neku kontrolu utakmice. Ali, desila se ta završnica, nedostatak igrača u rotaciji i mi smo izgubili. Onda je usledila pauza gde smo dve nedelje bili bukvalno bez dovoljno igrača da igramo 5 na 5, morali smo da korigujemo trening i mislim da smo tu ispali iz ritma. Kada su se Šekularac i Danilović vratili, bili su bez energije jer su se emotivno istrošili na trenizima sa Partizanom. Usledila je prvo povreda Šekularca, onda i Danilovića tako da smo svaki put tražili igrača koji će da bude najrazigraniji u tom trenutku. Potom je stigla utakmica protiv ekipe Čačka koja se u tom momentu grčeviti borila za opstanak. Oni su došli sa jednom velikom energijom ali je Metalac opet kontrolisao utakmicu dok Demetrijus Dejvis nije napravio tehničku pa onda i isključujuću u momentu kad smo imali nekih pet, šest razlike, bila je to treća četvrtina posle koje smo jednostavno pali jer je Džek Hemfil napravio četvrtu ličnu grešku. Bili smo prinuđeni opet da korigujemo igru jer smo momke koji po prirodi igraju na pozicijama 2, 3 ili 1 morali da guramo pod koš i oni su se maksimalno borili, svaka im čast za to. Mislim na Kostu Dragojevića i Vasilija Pajića koji su, stvarno, dali sve od sebe da pomognu da prebrodimo taj period iako su prirodno
pokrivali neke druge pozicije. Međutim, u tih osam poraza bilo je opet utakmica
koje smo mogli da dobijemo. Recimo, protiv Hercegovca kod kuće gde smo imali dobijen meč. O Zlatiboru smo već pričali, potom Dinamik u Beogradu, dobijena utakmica koju smo potpuno kontrolisali i našim greškama im dali šansu da nas dobiju. Čak i protiv drugoplasirane Slobode kod kuće, da smo bili malo pametniji mogli smo da ih iznenadimo. Sve u svemu, trebalo je da pobedimo neke od osam utakmica ali uvukla se bila nervoza u našoj ekipi i desilo se što se desilo što je malo bacilo senku na sezonu.
Da li mladi igrači koju su bili u sastavu Metalca tokom ove sezone imaju neku perspektive, da li se klub može u budućnosti oslanjati na njih?
– Kad sam dolazio, s obzirom da nismo imali igrače pod ugovorom, prvo što sam pitao Micova je, koga imamo od mlađih kategorija. On mi je reako da nemamo ništa tako da sam shvatio da postoji problem vezan za mlađe kategorije. Znam da u Valjevu ima nekoliko školi košarke i klubova koji dobro rade sa decom, ali da je najveći problem što ti talentovani dečaci ne idu u Metalac već odlaze u razne beogradske klubove. Mislim da kad je Pajić u pitanju, za koga sam čuo da je bio talentovan, da je vrlo rano otišao za Beograd i bio tamo, nisam siguran, dve ili tri godine. I, šta se desilo? On je zaradio jednu vrlo tešku povredu ramena
pa je napravio pauzu od dve godine. To je u tom uzrastu mnogo jer je on dosta izgubio zbog toga iako je talentovan i vredan, sluša i brzo upija neke stvari. Jako je teško vratiti se posle takve pauze ali da je ostao ovde, recimo, mislim da bi i njemu i klubu bilo bolje. Milutinović je isto momak iz Valjeva, takođe je bio talentovan u mlađim kategorijama, imao je tešku povredu kolena pa je morao da napravi pauzu prošle godine, nije igrao, nije bio tu, bio je u Radničkom. Tako da je i on izgubio mnogo. Sada polako skupljamo informacije o interesantnim dečacima, mogli smo da uzmemo nekog dečaka iz Valjevskog. Zatim, vratio se Aleksandar Milićević, tu je sad sa nama i trenira. On je mogao da bude tu da smo znali ranije Problem je što mladi igrači žele u Beograd, odlaze suviše rano i to nije samo problema u Valjevu već i u mnogim gradovima iz unutrašnjosti. Možda je bolje da ostanu u svom matičnom klubu, da rade i treniraju, imaju odlične uslove. Ako krenu na studije u Beogradu, ni to ne bi trebao da bude problem jer je to je na sat odavde itd.
Ironija je da je zahvaljujući velikom trudu i entuzijazmu Vladimira Paniću pre tri godine napravljena jedna veoma interesantna kadetska selekcija Metalca koja je pokazala da ima dosta potencijala. Na žalost, u leto 2024, ekipa se, zbog neorganizovanosti Metalca, raspala jer se niko iz tadašnjeg rukovodstva kluba nije mnogo potrudio da tu decu zadrži pa je Đorđe Gnjato otišao u Megu, Aleksa Obućina u FMP a Aleksandar Milićević u BKK Radnički, ako se ne varam. Recite mi kakv je situacija sada i da li i dalje ostaje na snazi sporazum sa Partizanom?
– Prva informacija koju imam je da Partizan želi da nastavi saradnju. Naravno, videćemo u kom pravcu će nastaviti da se razvija Košarkaška liga Srbije pošto ima priča da će se ona navodno proširiti. Verujem da je Partizan i dalje zainteresovan jer sam u stalnom kontaktu sa Tepićem koji vodi računa o mlađim kategorijama crno-belih. Oni su zadovoljni jer njima i te kako odgovara ovaj vid saradnje. Već imaju u planu određene igrače koje bi mogli da nam daju sledeće godine, ali mislim da to nije dovoljno. Mišljenja sam da bi Šekularac i Danilović trebali da ostanu i sledeće sezone i to nije problem pošto je to i njihova želja, privikli su se na grad, vole Valjevo i zadovoljni su životom ovde, uslovima i treningom kao i ulogom koju su imali. Što se tiče dece iz Valjeva, imam odlične asistente Saleta Milićevića i Luku Pavlovića koji prate rad po valjevskim školama i klubovima, stalno me obaveštavaju pa ako sve bude kako treba, mogli bi da iskoristimo ceo maj da treniramo sa tim igračima koji su interesantni za nas i to bi bio pravi potez. Žao mi je što pre dve godine nisam bio
ovde, da sam znao za situaciju sa Đorđem Gnjatom sigurno je da bih pokušao da ga zadržim. Uostalom, sa njegovim ocem sam igrao i jako smo dobri prijatelji. On zaslužuje svaku pažnju, bio je na juniorskom turniru ABA lige igra za Megu na sjajan način. Isto mislim i za Alekseja Obućinu jer sam uveren da bi im odgovaralo da budu u Valjevu, ali bi to bilo izuzetno značajno za Metalac. Zatim, saradnja sa Vladon Panićem, saradnja kadetskog, juniorskog i seniorskog tima Metalca, to bi bio neki put kojim bi trebalo da idemo.
Da li ostajete u Metalcu i sledeće sezone?
– Još nisam razgovaraao ni sa kim. Sigurno je da ću prvo da govorim sa Metalcem, naravno, čekamo da se Partizan oglasi. Sigurno da se oni najviše sada u ovom trenutku pitaju pošto nemamo sportskog direktora koji će da se direktno bavi klubom. Nadam se da će u najskorijem mogućem roku prvo da se reši pitanje sportskog direktora pa da onda on napravi prve korake sa mnom, sa Partizanom i sa igračima.
Valjevo nije košarkaški grad jer poslednjih šest godina, svakog leta Metalcu praktično preti gašenje. To se naravno ne može dogoditi, recimo u jednom Čačku. Smatrate li da bi Valjevo u okviru KLS moglo da postane centar Zapadne Srbije i kakvu perspektivu ima pošto je jasno da ljudi u ovom gradu, i pored svega ipak vole košarku?
– Upravo ovo što ste rekli, mislim da je ključna stvar da Valjevo treba da postane jedna baza igrača iz Zapadne Srbije. Neophodno je da se napravi određena saradnja sa svim klubovima u okolini i da se pre svega dovedu domaći igrači iz okolnih mesta koji će igrati u Metalcu. Veliki je problem što se sada svi okrećemo strancima, prevashodno Amerikancima jer su jeftiniji, lakše je doći do njih i lakše ih je ubediti da dođu. To je prosto nemoguće kad su u pitanju mladi igrači koji opet razmišljaju maolo drukčije. U poslednje vreme su se umešali koledži koji nude ogroman novac i to je nešto što klubovima pravi veliki problem. Sa druge strane, ako se napravi sistem, jedna baza, odnosno centar mladih igrača, što bi, recimo za godinu dana, privuklo druge mlade igrače kad vide da njihovi vršnjaci dobijaju šansu u Metalcu. Takav razvoj diže stvar na jedan viši nivo pa sam mišljenja da bi to imalo smisla. Ovako, sa trenutnom filozofijom, u pitanju je puko preživljavanje. Iako smo mi ove godine možda mogli da napravimo bolju priču, da se umešamo među klubove u gornjem delu tabele, moramo da od sledeće sezone pravimo potpuno novi tim. Trebaće nam novi igrači jer nemamo igrača pod ugovorom i to je jako teško dok, recimo, pomenuli ste Čačak. Na primer Čačak Kvantoks, da ne pominjemo Borac, ima 6-7 igrača koji su tu njihovi, lokalni. Onda dovedu 2-3 nova, jednog mladog, jednog iz juniora zatim nekog na bazi saradnje sa Borcem i oni uvek imaju određeni tim koji funkcioniše. Mi na žalost u ovom trenutku nemamo tako nešto i uvek dolazimo u situaciju da za svaku sezonu pravimo novi tim. U takvoj situaciji je jako teško funkcionisati.
Jasno da će tri Amerikanaca sigurno napustiti Metalac, imali su uspešnu sezonu u Valjevu tako da ih čekaju daleko bolje ponude. Postoji li mogućnost da od domaćih igrača Metalac produži saradnju sa Koprivicom, obojicom mladih igrača iz Partizana, zatim Dragojevićem, da li se sa njima razgovralao?
– Sigurno je da sa Koprivicom napravljen prvi korak tako da postoji pozitivan odgovor sa obe strane. Naravno, treba rešiti finansijki deo saradnje, ali on iza sebe ima odličnu sezonu, iskusan je i kvalitetan igrač i jedan od najdominantnijih centara u ligi. Ne sumnjam da će imati dosta ponuda ali je i on oduševljen Valjevom i verujem da bi voleo da ostane ovde. Šekularac i Danilović takođe žele da ostanu. Sa njima smo onako usmeno razgovarali, oni su za to kao i njihovi menadžeria a i Partizan. Mislim da neće da naprave korak ka odlasku na koledž i verujem da je za njih naijidealnije rešenje da nastave karijeru u Metalcu. Đukan Đukanović je pod ugovorom, dakle, on ima još jednu
godinu. Recimo, Luka Petrović bi isto voleo da ostane, mislim da bi on bio dobro rešenje za sledeću sezonu. Zatim da se vidi šta ima od mladih igrača. Zašto ne bi pozvali i Đorđa Gnjata, ako postoji opcija da dođe kod nas na neku vrstu pozajmice. Bilo kakav dogovor u tom smeru bi nam odgovarao iako Mega ima saradnju sa OKK Beogradom. Možda Gnjato dođe kod nas, recimo kao Ileš koji je umesto u OKK, stigao u Metalac. Potrebno je da se razgovara i sa ostalim mladim igračima koji bi mogli da se vrate iz Beograda kao i da uzmemo najtalentovanije iz Valjevskog ili Studenta. Da dođu momci na probu, da treniraju sa nama. Želim da ih vidim, da im dam šansu ali da oni dobiju neki motiv ili podstrek, da imamo neko ime za sledeću godinu. To je odlična ideja, da se ogradim malo, formiranja tima za sledeću godinu, a kako će se situacija razvijati, videćemo.
Koliko ste znali o Metalcu pre nego što ste seli na njegovu klupu?
– Naravno da sam dosta toga znao. Moj prvi kontakt sa Metalcem je bio kad sam igrao za juniore Zaječara u Valjevu koje je tada stvarno bilo pojam za nas iz Zaječara jer je Metalac tada igrao u Prvoj ligi. Od tada pratim Metalac, znam da ima veliku košarkašku tradiciju. Nakon toga, mislim da sam par puta igrao nastupao u Valjevu sa Hemofarmom u domaćem prvenstvu i super ligi. Puna dvorana i sjajna atmosfera je ono čega sam se uvek sećao utakmica sa Metalcem kad sam branio boje Hemofarma. Zaista je bilo lepo igrati u takvom ambijentu, i to je nešto, eto vidimo, što se sad ponavlja jer je ove sezone bila privilegija sedeti na klupi Metalca u jednom takvom pravom košarkaškom ambijentu.
Vaš način vođenja sa klupe je jako neobičan. Mirni ste, nema puno vike i emocija, ali ni elektriciteta. Kako uspevate da održite hladnokrvnost i mirnoću, da li to sve preživljavate u sebi i koliko ste, generalno, zadovoljni time kako su igrači odgovorili na neke vaše želje tokom utakmica Metalca ove sezone?
– Posedujem određenu smirenost, mislim takav sam bio i kao igrač tako da dosta toga mogu da zadržim u sebi. Desi se ponekad da odreagujem ali poznajem ove momke kako treniraju i kako rade i ono što me pogađa je, recimo, greška za koju znam da mogu da odigraju bolju odbranu, da naprave faul i tako dalje. Znači ima sitnica zbog kojih odreagujem na greške jer se sada igra mnogo brže i atraktivnije a oni su mladi i normalno je da greše. To je nešto što se dešava i ja to tolerišem, naravno. Odnosno, imam razumevanja, ali opominjem, naglašavam i skrećem pažnju da se takve greške ne ponavljaju. Ono na šta reagujem je kad vidim da je neko sebičan jer sam kao igrač više voleo asistenciju nego koš i kad uočim takvu osobinu kod igrača, odreagujem jako burno.Mogu da kažem da sam ove sezone generalno imao odličnu saradnju sa svim momcima i moram da priznam da sam uživao da radim sa njima.
Pitanje za kraj, kakva je budućnost Košarkaške lige Srbije? Mnogi smatraju da je to takmičenje obezvređeno, namerno ili nenamerno jer je to ipak Nacionalna liga Srbije. Sada se priča o proširenju što bi bilo korak nazad u kvalitetu koji je ionako u padu?
– Prva stvar, po mom mišljenju je da se u KLS vrate svi klubovi i da je igraju od početka. Da li će nastupati sa duplim timovima, da li će igrati na neki drugi način, ne znam!? Jednostavno mislim da svi moraju da igraju celu ligu jer bi to bilo sjajno za košarku u Srbiji. Gostovanje Zvezde i Partizana u Valjevu, Kragujevcu, Kraljevu i u drugim gradovima bi bio pravi spektakl. To je nešto što privlači sve, mlade ljude, one koji vole košarku i mislim da bi to bio pravi potez. Nisam pristalica da srpski klubovi izađu iz ABA lige jer mislim ABA liga uvek ima određen kvalitet ali svakako da treba razmišljati o jačanju Košarkaške lige Srbije jer odatle sve kreće. Svi mladi igrači prvo moraju da prođu kroz KLS i da se tu formiraju kao neki lideri određenih timova, ne iz Beograda nego iz unutrašnjosti, da igranjem protiv Zvezde i Partizana postanu igrači a ne da odu na koledž pa kako završe.
© Sreten Pantelić