O, kako je tanana ta pesnička duša! O, kako je ranjiva i suptilna, nežnija i od svilene paukove mreže. Ona je, emocija, misao, kodeks, posvećenost drugima. Oni su uvek čitali. Oni su stvarali. Tako su živeli svoje legende. Zvali su se Dragan Gane Tanasković, Branko Pirgić Pirga i Boško Milosavljević Bole.
Posle uspešno završenih studija, Aladinovom čarobnom lampom tražili su svoje svetilište, zvano škola i radno mesto pod Suncem. Tada nije bilo dugo, vrlo dugo i nepravedno takvog eha!
Eh, koliko su mladi ljudi bivali uskraćeni za tu stvaralačku vatru u duši takvih profesora književnosti. Oni nisu stvarali mrmote, autiste i ljude redukovane leksike. Nikada nisu taj plamen lepote, to carstvo univerzalnog stiha, srozavali u banalnost. U samoći su čuvali ponos, čast i svetinju izabranog poziva i stvaralaštva. Bio je to bolan i težak put i mnogo neizvesno trajanje!!!
Ali zašto, baš tako? Zašto pravi ljudu budu prihvaćeni tek kada se presale u večnost? Suvišna je i glorifikacija, treba samo nevino, poljsko cveće na humkama ovih velikana, autentičnih života i nepobitnih alibija.
Oni su razumeli i voleli i stvarali svoje puteve u večnost. Pravda je tako zadovoljena – posle njih živi njihovo nadahnuće i publikovano stvaralaštvo. Zato, moje kolege nisu Društvo mrtvih pesnika, jer su bili venčani sa literaturom.
Duboko odana njihovoj misiji među mladim ljudima, s pijetetom,
Slavica M. Đurišić – Stepanović, profesor književnosti
Hvala na divnom tekstu!
Boškova ćerka