Nekadašnji učenik, dugogodišnji profesor i direktor Valjevske gimnazije, dr Vojislav Andrić, priseća se kako je izgledao ponedeljak, 1. septembar 1975. godine – trenutak kada je prvi put u Valjevsku gimnaziju kročio kao profesor kao profesor matematike. Nakon tačno pola veka, Andrić se osvrće na to uzbudljivo jutro, tadašnje kolege, svoj prvi čas, početka jedne, ispostaviće se kasnije, veoma uspešne i plodotvorne karijere, koja je oblikovala mnoge generacije učenika. Tekst otkriva i njegovu borbu da se znanjem, pedagoškim trudom i pažnjom gradi autoritet, neguje i održi poseban duh koji Valjevska gimnazija ima. Njegove refleksije otkrivaju ne samo ličnu priču o napretku i odgovornosti, već ukazuju da ta trajna vrednost Gimnazije – taj radoznao, nestandardan i slobodouman duh, prenošen s generacije na generaciju, ne može biti uništen i mora biti sačuvan za budućnost!
“Te noći sam budan, razumljivo uzbuđen, dočekao zoru razapet između sna o svojoj budućoj profesorskoj karijeri i jave koja je obećavala prvi dan na odgovornom mestu profesora matematike u našoj Valjevskoj gimnaziji (tada je ničim opravdano nosila naziv Gimnazija „Vladimir Iljič Lenjin“). Dan je bio lep i sunčan, kakav se samo poželeti može na izmaku leta.
Uobičajene jutarnje aktivnosti, doručak i priprema za odlazak u školu: pažljivo biranje garderobe (teget farmerke, plava majica sa kragnom i mokasine), crna kožna studentska tašna i u njoj neophodni udžbenici.
Krećem na posao. Moja baka Lepa za mnom, po tradiciji, iz bokala prosipa vodu.
Otvaram teška gimnazijska vrata i ulazim na glavni ulaz (dugogodišnji đački san), a sa gonjeg nivoa čuveni Mića Gebels mi dovikuje: „Mađar, moraćeš na ulaz iz kaveza“. Sav radostan što sam mu pokvario uobičajeno zadovoljstvo, objašnjavam da sam od danas profesor u Gimnaziji, a on me, zaprepašćen, propusti. Javljam se direktoru Drašku Dudiću koji me radosno uvodi u nastavničku kancelariju u kojoj traje pauza zbog velikog odmora i predstavlja me, uglavnom, mojim dojučerašnjim profesorima koji piju kafu i doručkuju. Vidim neka ozarena lica zadovoljna što se kolektiv podmlađuje (moj razredni starešina Krsta Unković, Ćubana, Mijan, Goca Lazarević, Mića Janković…), ali čujem i komentar vazda narogušene profesorke iznenađene mojim novim statusom, kako ni u snu nije sanjala da će neko, po njenom „apsolutno ispravnom mišljenju“, tako prosečan jednog dana biti profesor. Pomešanih osećanja prepisujem svoj raspored časova i uzimam dnevnik na kome piše: III – 4.
Pratilac za moj prvi čas je profesor biologije i pomoćnik direktora Dragomir Radojičić Sidža. Ulazimo u „ćumez“ (kako su ga đaci i profesori populčarno zvali) – mračnu učionicu u prizemlju levo od glavnog ulaza (tamo je danas mali gimnazijski amfiteatar), u kojoj nijedna klupa i nijedna stolica nisu bile iste. Sidža objašnjava prisutnim učenicima ko sam, šta sam, šta ću im predavati i praćen gromoglasnim aplauzom napušta učionicu. Ostajem sam sa poznatim licima (Mira, Voja, Gavra, Zorica, Švrća, Vasa, Panta…), jer smo samo pre mesec dana bili zajedno na letovanju u Baškim Vodama. Vidim da mi neće biti lako, ali – posao je posao! Zapisujem čas i saopštavam šta ćemo i kako raditi, kako ćemo se ocenjivati i vidim zaprepašćena lica koja ne veruju da je ono što pričam moguće i da će biti nekih beneficija za one koji budu uredno radili domaće zadatke, koji su aktivni u „Abraševiću“, foto sekciji, košarkaškom klubu… Iz biblioteke donose zbirku pesama Miloša Crnjanskog kojima su me uspavljivali u Baškim Vodama… Čita se poezija… Prvi čas završen!
Izlazim iz učionice svestan da se tog časa moje lagodno i bezbrižno dečaštvo završilo sa svega 22 godine mladosti i da nastaje nov i uzbudljiv period u mom životu. Osećam da sam osiromašen za jednu iskrenu, vrelu, letnju morsku ljubav, tada još uvek nesvestan da se upravo rodila jedna nova velika ljubav koja će trajati do kraja života.
A, moj život se suštinski i nije mnogo promenio, jer su mi iste večeri korzo i rukometni trening stavili do znanja da sve ostaje isto, samo da sada imam jednu veliku i odgovornu obavezu više.
Danas, u ponedeljak 1. septembra 2025. godine, tačno pedeset godina kasnije, u mislima mi se smenjuju slike teške bitke za ugled profesora koji svoj autoritet ne gradi snagom ocene, već trudom, znanjem i odmerenom pedagoškom akcijom, čoveka koji je popularizator matematike, i kao nauke i kao nastavne discipline. Prebiram po naslovima objavljenih knjiga, doživljajima u letnjim i zimskim školama, drugim lepim i značajnim događajima i sećanjima na stalno učenje od učenika, kolega, znamenitih ljudi i iz literature – usavršavanje koje i danas traje. Proleću mi mnogobrojne situacije i primeri brige i podrške obdarenim učenicima i kolegama (i to ne samo u oblasti matematike).
Prisećam se svih oblika borbe učenika i nastavnika za očuvanje tradicija Valjevske gimnazije i stalno usavršavanje i obogaćivanje te tradicije. Pamtim sve bitke za vredan rad i znanje, za obrazovanje i vaspitanje, nauku, kulturu i sport i sećam se truda za otvaranje novih vidika i alternativnih programa, davanja šanse kreativnosti učenika i nastavnika.
Ne zaboravljam ni napore da se enterijer i eksterijer škole stalno unapređuju, a tehnološka opremljenost usklađuje sa najnovijim nastavnim tendencijama. Bude se uspomene na mnoge kolege i talentovane mlade ljude koji su ponikli u klupama naše škole i spontana lična prijateljstva nastala iz zajedničkog rada i iskrene želje da svakog dana, u svakom pogledu po malo napredujemo. I naravno, kao refleks na sve nabrojano, javlja se žal i veliki bol zato što mnogi ne shvataju šta je suština Valjevske gimnazije i pokušavaju da uguše ono što je u njoj najvrednije, što je njena glavna odlika i što se ne može uništiti, a to je njen, s generacije na generaciju prenošen specifični duh koji je, i uvek će biti radoznao, nestandardan i slobodouman.
Dr Vojislav Andrić”.