Nakon više od osam decenija od ubistva majora Vojske Kraljevine Jugoslavije, Srbina Aleksandra Mišića (sina vojvode Živojina Mišića) i Slovenca Ivana Fregla, na parkingu iza Privrednog suda, na mestu gde je pre više od tri decenije nalazio stari valjevski zatvor u kome su pomenuti majori proveli svoje poslednje dane, na mestu gde se pretpostavlja da su streljani, a potom i sahranjeni bez ikakvog obeležja, predstavnici Valjevskog pokreta otpora postavili su spomen tablu u znak sećanja na ove junake.
Kako je tom prilikom istakao istoričar dr Vladimir Krivošejev, Valjevo se mnogim herojima nije odužilo na pravi način, kao i da je istorijski zaborav bio ciljan i nameran. U želji da se ta nepravda ispravi, Valjevski pokret otpora insistira na objektivnom, realnom i neselektivnom sećanju.
Zahvaljujući majorima Mišiću i Freglu komadant Ravnogorskog pokreta Jugoslovenske vojske otadžbini, tada još uvijek pukovnik, general Dragljub Draža Mihajlović je uspeo da se skloni. Mišić se lažno predstavio kao Draža i potera je obustavljena, a kada su ih doveli u Valjevo saznala se istina, ukazao je dr Krivošejev na ove istorijske podatke.
“Suđeno im je u Valjavu. Po prvoj presudi su bili osuđeni na višegodišnju robiju, ali je vrlo brzo ta presuda preinačena u smrtnu kaznu. Oni su svoje poslednje dane proveli ovde, gde se pre više od 30 godina nalazio stari valjevski zatvor. Najverovatnije su i Mišić i Fregl streljani tu u dvorištu. Pouzdanih podataka nema, ali postoje dokumenta koje govore da su tokom jeseni 1941. godine Nemci mnoge taoce i zatvorenike streljali upravo ovde u dvorištu. Svedok toga je sudija Milenko Jovanović, koji je sa prozora suda gledao streljanja”, ispričao je dr Krivošejev uz napomenu da su te žrtve zaboravljene, kao i mnoge druge poput žrtava revolucionarnog terora koji je usledio posle 1944. godine, kojima će se takođe odužiti.
“Zašto se u ovoj zemlji i u ovom narodu Mišić i Fregl ne pominju i prećutkuju već 83 godine? U čemu se sastojao njihov zločin?”, pita se arhitekta i heraldičar, bivši predsednik Krunskog saveta Dragomir Acović, koji je trebalo da govori prilikom postavljenja spomen table, ali je iz zdravstvenih razloga izostao. Njegov govor prenela je valjevska glumica Maja Lukić.
“Mišić i Fregl nisu proglašeni za narodne heroje, po njima se ne nazivaju škole niti proizvodni pogoni. Mišić i Fregl nisu unapređeni u vojvode, čak ni u generalem ni za života, ni posmrtno…Pa zašto smo onda mi danas ovde? Zbog nas i zbog ljudi kojima je stalo i zbog onih koji su sačuvali vrlinu stida i dar kajanja, zbog budućnosti onih koji su odgajani na zvečećim neistinama i na tupom ćutanju… Danas stojimo ovde pred jednom jednostavnom pločom na tankoj metalnoj konstrukciji. Nema betona i kamena. Nema umetničkih istraživanja sopstvenog manjka darovitosti. Nema postrojenih zvaničnika i parade mažoretkinja. Nema ničega, osim stida i ponosa. Stida što nam je trebalo osam decenija za najprirodniju stvar na svetu. Ponosa što se i posle osam decenija imamo čime dičiti i sećati sa zahvalnošću i ljubavlju. I što smo nadživeli sebe sami. Naše sećanje obojeno je kajanjem. Naš ponos je okaljan sramotom ćutanja iz straha… Zato smo ovde. Da odamo poštu jednom Srbinu i jednom Slovencu. Zato što smo još uvek i uprkos svemu, ipak ljudi”, poruka je Dragomira Acovića.