U organizaciji Rotary kluba Valjevo održana je promocija knjige “Mit o balkanskom tigru”, čiji su autori Ognjen Radonjić, doktor ekonomskih nauka i redovni profesor na Filozofskom fakultetu Univerziteta u Beogradu, i Ivan Ostojić, ekonomista i međunarodni poslovni konsultant sa bogatim iskustvom u korporativnom sektoru, inače naš Valjevac koji već duže od dve decenije živi i radi u Švajcarskoj, gde je svoju karijeru razvijao radeći na visokim menadžerskim pozicijama za renomirane kompanije, uključujući McKinsey & Company, gde je obavljao funkciju partnera i radio na projektima iz oblasti strategije, inovacija i ekonomskog razvoja. U diskusiji je učestvovao i ekonomista i dugogodišnji profesor Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu Miodrag Zec, poznat po analitičkom i često kritičkom pristupu pitanjima ekonomskog razvoja i tranzicije u našoj zemlji.
Knjiga analizira ekonomske tokove u Srbiji tokom protekle tri decenije i preispituje narativ o zemlji kao “balkanskom tigru”. Autori ukazuju na nesklad između statistički iskazanog ekonomskog rasta i stvarnog životnog standarda, ističući da formalni pokazatelji ne odražavaju u potpunosti kvalitet privrednog razvoja.
Ognjen Radonjić istakao je da je knjiga nastala sa ciljem da bude zasnovana na naučnom pristupu i objektivnoj analizi, bez zauzimanja strana ili političke pristrasnosti.
“Knjiga se zove “Mit o balkanskom tigru” zato što nas već godinama ubeđuju da je srpska ekonomija ekonomski tigar i da je ubedljivo jedna od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Mi to demantujemo kroz našu analizu i ne samo da to nije tačno, nego ubedljivo zaostajemo na uporedivim zemljama Centralne i Istočne Evrope koje su danas u Evropskoj uniji. Mi zapravo pokazujemo zašto zaostajemo. Analizirali smo brojne oblasti – od nejednakosti u raspodeli dohotka, siromaštva i bogatstva, do zdravstva, obrazovanja, nauke i demografskih kretanja. Tu imate 18 lekcija koje vam pokazuju gde su pukotine u društvenom i ekonomskom sistemu”, naveo je Radonjić.
Posebno je naglasio ključnu ulogu institucija u ekonomskom razvoju, ističući razliku između inkluzivnih i ekskluzivnih sistema.
“Prva lekcija kaže da su institucije ključne za stabilnost jednog društva i za razvoj ekonomije”, rekao je Radonjić, dodajući da sistemi zasnovani na podaništvu, a ne na znanju i sposobnostima, dovode do “štetne selekcije” i neefikasnosti. Ukazao je da kombinacija klijentelizma, nepotizma i političke lojalnosti umesto meritokratije dugoročno slabi društvo.
“Moramo da menjamo društvo i politički sistem. Moramo da menjamo zakone, a moramo da menjamo i sami sebe. To je ovaj neformalni detalj, to se zove kultura. Ako su u širim slojevima društva prihvatljivi korupcija i kriminal, onda mi imamo problem. To se sporo menja, ali nije nemoguće. Trebaće decenije i to se menja kroz različite sisteme socijalizacija, od porodice do sistema vaspitanja, obrazovanje i tako dalje. Prva stvar od koje treba zapravo da se krene je da se sredi pravosudna grana vlasti i sistem obrazovanja”, kazao je Radonjić.
On je poručio da aktuelno stanje nije slučajno, već da predstavlja posledicu dugoročnih procesa čiju cenu društvo sada plaća. Istakao je da će, ukoliko se ne sprovedu suštinske promene, posledice biti nastavljene i u budućnosti.
“Ako ne želimo da plaćamo tu cenu u budućnosti, onda moramo da se promenimo. A, da biste se promenili, vi morate da preuzmete i neke bolne poteze i bolne rezove. Ako preferirate da se ništa ne menja, da se menjaju samo ljudi i lica, onda je ovo put bez povratka, onda nemate čemu da se nadate, sem da će naša omladina i naši mladi naraštaji da napuštaju zemlju”, rekao je Radonjić.
Kooautor Ivan Ostojić detaljno je predstavio ključne teze knjige i širi društveno-ekonomski kontekst koji se analizira u knjizi.
“Prva lekcija iz knjige je da smo testirali taj mit da li smo mi stvarno balkanski tigrovi ili ne, ali tu postoji veća priča. Veća priča je da mi živimo u jednoj “spin diktaturi” gde se određeni podaci predstavljaju na marketinški način da bi se stvarnost ulepšala i pokazala mnogo boljom nego što ona jeste. Kroz ovu knjigu smo zapravo pokazali da stvarnost nije takva kako nam se prikazuje. Moramo se osvestiti i shvatiti da smo mi daleko od Evrope, daleko od svog okruženja”, rekao je Ostojić.
Govoreći o mogućnostima razvoja, Ostojić je istakao da knjiga ne negira potencijal zemlje, ali da on zahteva dubinske i dugoročne promene.
“Druga lekcija je da postoji nada i da ova zemlja ima potencijal, samo se te stvari moraju preokrenuti. Mora se krenuti ka tome da se društvo gradi sistemski, da se vrednosti grade sistemski na duži rok”, rekao je Ostojić, dodajući da se takve promene mere decenijama.
Ocenio je da je Srbija početkom tranzicionog perioda imala istorijsku priliku za dubinsku promenu društvenog i ekonomskog sistema, koja, prema njegovim rečima, nije u potpunosti iskorišćena.
“Najveća propuštena šansa Srbije po meni je to što smo mi u jednom trenutku, na kraju 1999. godine, zapravo rekli: “dosta ovom sistemu, mi hoćemo da izgradimo zdravo društvo”. I taj stari sistem je preživeo, evoluirao u neki novi oblik i jednostavno je pojeo društvo. U tom periodu postojao je snažan društveni entuzijazam i uključenost različitih generacija, ali su očekivanja velikog dela društva ostala neispunjena i puno ljudi je ostalo razočarano. Mislim da smo tada izgubili deceniju ili dve”, naveo je Ostojić.
Ipak, Ostojić je istakao da se u savremenom trenutku ponovo otvara prostor za promene, usled novih društvenih okolnosti, tehnoloških transformacija i globalnih geopolitičkih pomeranja.
“Mislim da sada, sa novom energijom mladih ljudi i promenama koje se dešavaju u svetu, tehnološkim pregrupisavanjem i podelom na blokove, može da se otvori nova šansa da ponovo ostvarimo promenu. Ali ostaje pitanje da li ćemo tu šansu iskoristiti, jer to možda može biti i poslednja. Kako je bitno da sledeći put uzmemo lekcije iz onih prethodnih promena i da to uradimo na pravi način”, upozorio je Ostojić, ukazujući i na negativne demografske trendove i odlazak stanovništva.
Posebno je ukazao na razliku između formalnog statističkog rasta i realnog ekonomskog učinka, ocenjujući da se ekonomski pokazatelji često pogrešno interpretiraju u javnosti. Kao ilustraciju naveo je jednostavan primer proizvodnje šljiva, kojim je objasnio razliku između nominalnog i realnog rasta BDP-a.
“Na primer, ako 2010. godine proizvodite 100 kilograma šljiva po ceni od 1 dinar, vaš BDP je 100 dinara. Ako 2020. i dalje proizvodite 100 kilograma, ali je cena 2 dinara, vaš BDP je 200 dinara. Dakle, vi ste u nominalnom smislu porasli 100 odsto, ali u realnosti i dalje proizvodite isto”, objasnio je on.
Prema njegovim rečima, upravo takve razlike dovode do, kako je ocenio, pogrešne slike o stvarnom ekonomskom napretku.
On je naveo i da, čak i u hipotetičkom scenariju stabilnog rasta od 3% godišnje (sada je rast 2%), Srbija ne bi značajno smanjila razliku u odnosu na razvijenije zemlje regiona u kraćem roku.
“Čak i kada bismo rasli tri odsto, ne bismo stigli Hrvatsku ni za dvadeset godina”, istakao je.
Ostojić je zaključio da se ekonomska i društvena realnost često “ulepšava” kroz statističke pokazatelje i javni narativ, umesto da se, kako je rekao, realno sagleda stanje i otvori prostor za suštinske promene.
“Nije da nije bilo rasta i da ništa nije urađeno, ali se to predstavlja kao nešto što nije u tom obimu, umesto da se iskreno pogledamo i kažemo kako da napravimo bolje društvo”, poručio je.
Kao primere uspešne transformacije Ostojić je naveo Švajcarsku i Irsku, zato što imaju vrlo zanimljiv koncept – Švajcarska je deo Šengena, ali nije deo Evropske unije, ima bilateralni ugovor sa EU, a Irska je deo EU, ali nije deo NATO. On je istakao da su obe zemlje kroz dug proces institucionalnih i društvenih reformi ostvarile značajan razvojni iskorak.
Ispričao je da je Švajcarska u 19. veku bila suočena sa siromaštvom, glađu i emigracijom, ali da je ključna prekretnica došla kroz unutrašnji društveni konsenzus nakon perioda političkih sukoba i građanskog rata. Prema njegovim rečima, dogovor o zajedničkom razvojnom pravcu omogućio je stabilizaciju sistema i dugoročni ekonomski napredak. Ukazao na tri ključna elementa švajcarskog modela: razvijen sektor malih i srednjih preduzeća, specijalizacija u inovativnim industrijskim nišama i visok nivo decentralizacije vlasti. Kako je naveo, politička moć je u velikoj meri ograničena kroz direktnu demokratiju, jasnu podelu nadležnosti i budžetsku autonomiju različitih nivoa vlasti, što je doprinelo većoj odgovornosti institucija i razvijenoj kulturi kompromisa.
Kao drugi primer naveo je Irsku, koja je kao zemlja ima izgrađen Nacionalni spomenik gladi i koja je od početka devedesetih godina sprovela duboku ekonomsku transformaciju i ušla u red najrazvijenijih evropskih ekonomija, oslanjajući se na slične principe institucionalnog jačanja i strateškog planiranja.
Ostojić je zaključio da oba primera pokazuju da je moguće izaći iz teških ekonomskih i društvenih okolnosti, ali isključivo kroz dugoročnu strategiju, politički i društveni konsenzus i dosledno sprovođenje reformi, uz naglasak da je suština promena u izgradnji sistema, a ne u pojedinačnim rešenjima ili akterima.
M.P.M.