Ona režira i snima spotove, fotografiše za naslovne strane prestižnih magazina Vogue, Harper’s Bazaar, Elle, Grazia, angažovana je i u filmskoj industriji, preferira eksperimentalnu fotografiju, raduje se radu u laboratoriji, ne pravi distinkciju između onoga što radi za posao i za dušu, jasno joj je da se kvalitet cenio i uvek će, da ni AI (veštačka inteligencija) neće ugroziti kreativce. Ona ima tek 26 godina, ona je naša Valjevka Emilija Stanišić i puno je razloga da je predstavimo široj javnosti.
Emilija je završila Valjevsku gimnaziju, a potom upisala Fakultet za medije i komunikacije, gde joj je ostalo još pet ispita da diplomiram komunikologiju. Pri kraju četvrte godine odlučila je da po drugi put pokuša da upiše Fakultet dramskih umetnosti, u čemu je uspela. Upisala je osnovne studije na Odseku za filmsku i televizijsku kameru, gde trenutno pohađa treću godina. Živi u Beogradu i radi kao fotograf.
Poslednja vest koju sam čula za ovu mladu, uspešnu Valjevku, bila je da je radila spot za najnoviju pesmu „Malo vremena“, kako bi mladi rekli, mega popularne pevačice Ide Prester. Iako, nažalost, susret sa Emilijom nije bio ’tet a tet’, već smo zbog njenih brojnih obaveza bile prinuđene da intervju napravimo online, nije mi trebalo puno da shvatim koliko ova devojka isijava kreativnost, neverovatne ideje, a naročito koliko je predana svemu čemu se posveti, pa tako i odgovorima na moja pitanja!
Saradnja sa Idom Prester počela je pre skoro 4 godine kada ju je pozvala da snime spot za pesmu „Sutra“, a do saradnje za pesmu „Malo vremena“ došlo je na Emilijin predlog da snime spot koji bi producirao Fakultet dramskih umetnosti, kao njen kolokvijumski rad na jednom od glavnih predmeta.
„To je bila vrlo zahvalna kombinacija s obzirom na to da fakultet raspolaže odličnom infrastrukturom u vidu filmskih studija i sve neophodne opreme. Pored FDU, bez kog se ovaj projekat ne bi desio, spot je bio sponzorisan i od strane Skechers-a. Ja sam u ovom spotu nastupila u više različitih uloga, razvijala sam ideju, režirala ga i snimala, a sve to uz ogromnu pomoć velikog broja ljudi bez čijih znanja, veština i doprinosa ništa od ovoga ne bi postojalo. Ovaj projekat je kolektivna umetnost i zato ne volim da se jasno svrstam ni u jednu od postojećih kategorija. Iskustvo samog rada na spotu je bilo nezaboravno, intenzivno, lepo, ružno, turbulentno, mentalno i psihički naporno, emotivno iscrpljujuće. Kao i svaki projekat u koji se celi investirate, slomi vas, pa vam da puno zauzvrat“, otkriva Emilija.
Ljubav prema fotografiji se, kako kaže, razvijala i poprimala nove forme tokom celog odrastanja, ali prvi put je osvestila želju da se time bavi u sedmom razredu osnovne škole, na Letnjoj naučnoj školi u Istraživačkoj stanici Petnica. Interesovanje za modnu fotografiju, kojom se danas bavi, i u čijem potencijalu beskrajno uživa, krenulo je sa prvom pripremom za upis na FDU, pre 7 godina. Već godinama njene fotografije krase naslovice srpskih izdanja čuvenih svetskih časopisa, ono o čemu mnogi fotografi sanjaju, a kako su u moru fotografa (danas svako ko kupi skup aparat misli da je fotograf) odabrali baš nju za saradnju, kaže da je to misija, isto koliko i nije.
„Kad sam krenula da se bavim modnom fotografijom i intuitivno razvijam estetiku, koja mi je i danas neiscrpno inspirativna, prirodno se formiralo interesovanje modnih dizajnera, urednika magazina i ostalih kolega, među kojima su i moji sadašnji saradnici, za zajednički rad. I sad se pomalo pitam kako sam radila naslovnicu za Elle magazin sa 22 godine, kada je moj pristup fotografiji bio baziran isključivo na unutrašnjem osećaju, ali zapravo se ispostavlja da bez smelo pruženih prilika i ukazanog poverenja, ali i skupljene hrabrosti, klupko ne može da se zakotrlja. Srbija je mala, naše tržište je fokusirano na Beograd koji je izuzetno tesan, ali je upravo zahvaljujući svojim fizičkim i svim drugim ograničenjima idealan za mlade ljude koji su na početku i treba im šansa. Nije mala stvar imati u portfoliju za klijenta velike modne magazine kao što su Harper’s Bazaar, Elle, a od nedavno i Vogue. Iako u domaćim izdanjima, ovi magazini nose jednaku težinu i na stranim, mnogo većim tržištima“, ocenjuje naša sugrađanka, kojoj je još jedna Valjevka, sjajna direktorka fotografije Bojana Andrić, otvorila vrata filmske industrije pozvavši je na set kada su snimali film „Tragom divljači“.
„Nakon tog filma bila sam na još sedam filmskih projekata, na svakom u ulozi fotografa na setu, sem na jednom u kom sam glumila. Trenutno jasno osećam da sam, makar na neko vreme, završila sa ovom formom angažmana. Filmski setovi su univerzum za sebe, teško objašnjiv onima koji to nikada nisu iskusili. Emotivno i psihički su angažujući, iziskuju visok nivo socijalnih veština, razumevanje, pre svega sebe, da biste mogli da razumete i kolege sa kojima provodite svaki dan, ponekad i po tri meseca uzastopno. Iziskuje strpljenje, odricanje, ali zato uzvraća velikim uzbuđenjima, vanserijskim iskustvima, poznanstvima i prilikama rezervisanim samo za filmske radnike. Ipak, jasna je linija postavljena između onih koji sebe mogu da vide u dugometražnim projektima i onih koji preferiraju kraće i intenzivne angažmane i čestu promenu radnog ritma, sredine i saradnika“, opisuje Emilija svoje iskustvo sa „sedmom umetnošću“.
Fotografija daje pečat raznim sadržajima, opšte je poznata ona „dobra fotografija govori više od hiljadu reči“, pa se bez nje teško može zamisliti neki medijski sadržaj, modni editorijal, film, da ne govorimo o sadržajima koji se plasiraju na društvenim mrežama. Čini se da se profesija fotografa izborila za mesto koje zaslužuje, da je dobar fotograf na ceni. Ipak, naša sagovornica smatra da je kvalitet oduvek na ceni i da će tako zauvek biti!
„Čak i sad sa vrtoglavim razvitkom veštačke inteligencije smatram da se ništa neće više ceniti od kreativca koji daje kvalitetan i originalan rad. S tim u vezi, mišljenja sam da su dobri fotografi cenjeni, ali da to nije promena koju nosi današnjica. To je oduvek bilo tako, samo su se okolnosti kroz vreme i razvoj tehnologije dosta menjale, pa možda u transformativnom periodu novog doba nismo to toliko jasno primećivali“.
Koliko od profesionalnih angažmana i obaveza na fakultetu stiže da fotka „za dušu“, koji joj je sledeći korak, kakvi su joj planovi, čemu teži i šta mašta…
„Ne pravim jasnu distinkciju između onoga što radim za posao i za dušu. Sve je to u jednom paketu. Jako volim svoj posao, uživam u projektima na koje me saradnici zovu, jer uglavnom i radimo stvari koje su u estetici koju gradim. S druge strane, jednako mi je uzbudljivo i ispunjavajuće kad dobijem poziv za neki skroz komercijalni projekat, koji nema nikakve veze sa modnom fotografijom. Čak i snimanje reklame za jogurt može da bude inspirativno iskustvo. Predstojeći zadatak je završetak web sajta. Maštam da više radim u laboratoriji, razvijam svoje filmove i posvetim se eksperimentalnoj fotografiji. Dosta toga smo prošli na fakultetu i u ovom polju, ali ima još puno fotografskih procesa koji su pravo zadovoljstvo za isprobati. Trenutno sam u fazi istraživanja i čitanja, a radujem se da uskoro otpočnem i rad u laboratoriji“, neki su od Emilijinih planova i ambicija za dalje, a mi priželjkujemo i jednu dobru izložbu u rodnom gradu, na šta naše gore list kaže da se „još uvek ne oseća kao da je razvila koncept vredan prikazivanja, a kada se to desi, kad prirodno dođe na red, možda i bude baš u Valjevu“.
B. M.
