Dva veka od rođenja. Jedno veliko ime. I mesto u kojem njegovo nasleđe i danas živi.
U porti crkve Svetih Arhangela u Brankovini u subotu, 26. septembra, održana je centralna proslava 200 godina od rođenja Ljubomira P. Nenadovića – veličanstveno veče posvećeno jednom od najznačajnijih ljudi srpske književnosti i kulture 19. veka. Iza ovog velikog događaja stoji Matična biblioteka „Ljubomir Nenadović“ iz Valjeva, koja je povodom velikog jubileja pripremila bogat program posvećen životu, delu i nasleđu čika Ljube.“
Kroz reč, igru i muziku pred publikom je oživelo vreme u kojem je čika Ljuba živeo i stvarao. Umetnički program „Putevima kulture i rodoljublja – Ljubomir Ljuba Nenadović 1826-2026“, u režiji Petra Stanojlovića, spojio je dramsku umetnost, balet i operu u jedinstvenu scensku priču, donoseći u Brankovinu duh jedne epohe i odajući snažan umetnički omaž velikom srpskom književniku.
Na sceni su se smenjivali članovi operskog i baletskog ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Publika je imala priliku da vidi baletske prizore iz „Koštane“ i „Labudovog jezera“, dok su operska izvođenja priredile prvakinja Opere Narodnog pozorišta u Beogradu Ljubica Vraneš, mecosopran, i Nevena Đoković, sopran. U programu su nastupili i dramski umetnici Lepomir Ivković, Aleksandar Stojić i Srđan Radivojević.
Zahvaljujući savremenoj tehnologiji, pred publiku je stigao i hologram Ljubomira P. Nenadovića. Njegov lik i reč uneli su u ambijent Brankovine posebnu simboliku – kao da je čovek koji je ovim krajem nekada hodao ponovo bio među svojim zemljacima.
Ljubomir Nenadović bio je profesor, pisac, prevodilac, novinar i državni službenik, jedan od značajnih ljudi srpskog kulturnog života 19. veka. Njegov život bio je neprestano kretanje između doma i sveta. Odlazio je daleko, upoznavao druge zemlje i kulture, ali se uvek vraćao u zemlju iz koje je potekao. Njegova biografija istovremeno je i priča o epohi u kojoj se Srbija ubrzano otvarala prema Evropi i tražila svoje mesto u novom svetu.
O ličnosti, delu i književnom nasleđu Ljubomira P. Nenadovića, ali i o značaju njegovog stvaralaštva za generacije koje dolaze, govorili su episkop valjevski g. Isihije, prof. dr Goran Maksimović i ministar kulture u tehničkom mandatu Nikola Selaković. Govorili su o njegovom mestu u srpskoj kulturi, značaju njegovog dela i vrednostima koje je zastupao, uz poruke o potrebi da se njegovo nasleđe sačuva i prenese budućim generacijama.
Episkop valjevski g. Isihije govorio je o Ljubomiru Nenadoviću kao piscu koji je umeo da spoji svoj zavičaj sa svetom, donoseći u Srbiju slike i duh krajeva koje je upoznavao na svojim putovanjima, a istovremeno predstavljajući lepote svog kraja drugima.
„Pisma čika Ljube Nenadovića poslata su neimenovanom prijatelju, što, slobodni smo da shvatimo, znači da je svojim darom i onim što mu je u srce utisnuo, predeo boravka želeo da se obrati svakom svom savremeniku, ali i svima nama koji ćemo držeći se pisma iz Italije, pisma iz Nemačke, pisma iz Švajcarske, u jednom trenutku svoga života na zemlji krenuti sa njim na putovanje. Upravo ta pisma učinila su ga tvorcem putopisne proze i upravo imenom čika Ljube Nenadovića, Matična biblioteka u Valjevu, koja takođe nosi ime njegovo, nazvala je nagradu za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku. Slaveći jubilej čika Ljube Nenadovića, sećamo se i nadahnjujemo njegovim zaveštanjem, blagodareći Gospodu što je blagoizvoleo da ga upravo našem narodu podari“, kazao je episkop Isihije.
Prof. dr Goran Maksimović, istoričar književnosti, književni kritičar, antologičar i profesor Filozofskog fakulteta Univerziteta u Nišu, svoje obraćanje posvetio je životnom putu Ljubomira P. Nenadovića, donoseći niz biografskih podataka i manje poznatih pojedinosti koje su ovu veliku ličnost srpske kulture približile publici iz jednog drugačijeg ugla. Od datuma i mesta rođenja, porekla i znamenite porodice iz koje je potekao, preko školovanja i evropskih putovanja, do književnog stvaralaštva, profesorske karijere, novinarskog i uredničkog rada, Maksimović je pred publikom rekonstruisao životni put čoveka čiji je rad obuhvatio gotovo sve važne oblasti kulturnog i javnog života Srbije 19. veka.
„Bio je po mnogo čemu prvi u svome narodu. Prvi đak, prvi školarac u inostranstvu, prvi srpski putopisac, prvi strani dopisnik, začetnik ekavske verzije književnog jezika kome je valjevski izgovor osnova. Preteča beogradskoga stila u srpskoj književnosti, pokretač prvih opozicionih novina, prvi šumadijski Evropljanin, kako je to na divan način rekao pesnik Matija Bećković“, naveo je Maksimović.
Maksimović je podsetio i na činjenicu da je Nenadović za života dobio brojna priznanja i odlikovanja, među kojima su Orden ruskog cara Nikolaja I, Orden kralja Milana Obrenovića i Orden Svetog Save prvog i drugog reda, kao i Orden belog orla petog stepena, koji mu je kralj Aleksandar Obrenović uručio u Valjevu 1893. godine. Podsetio je i da mu je Narodna skupština 1892. godine dodelila doživotnu godišnju nagradu.
Poseban deo Maksimovićevog obraćanja bio je posvećen poslednjim godinama Nenadovićevog života, njegovoj smrti i sahrani u Brankovini.
„Ostalo je zapisano da je ispraćaj u Valjevu bio veličanstven, da je potom sahranjen u Brankovini, baš onako kako je dolikovalo proslavljenom narodnom pesniku u prisustvu državnih zvaničnika i pred približno 4.000 ljudi. Pevačko društvo „Obilić“ iz Beograda došlo je da po pokojnikovoj želji na njegovom grobu odigra narodnu igru „Trojanac“. Međutim, zbog nezapamćene ciče i zime „Obilić“ ovu želju nije ispunio. Ali je ta igra „Trojanac“ komponovana pod imenom „Čika Ljubino kolo“, koje se i danas izvodi u srpskome narodu“, ispričao je Maksimović.
Maksimović je ukazao i na to da je ime Ljubomira Nenadovića danas trajno prisutno u kulturnom i javnom prostoru Srbije. Brojne institucije i ulice nose njegovo ime, među kojima su Čika Ljubina ulica u Beogradu i Valjevu, kao i jedna od najstarijih osnovnih škola u Srbiji, osnovana na Čukarici 1840. godine. Podsetio je i da ime Ljubomira Nenadovića nosi Matična biblioteka u Valjevu, kao i nagrada posvećena putopisnom stvaralaštvu, čime se njegovo književno nasleđe i danas potvrđuje i čuva.
„Neka tako poštovanje prema ličnosti i delu ovoga klasika srpske književnosti ostanu trajno prisutno u novim generacijama srpskih naraštaja“, poručio je Prof. dr Goran Maksimović.
Ministar kulture u tehničkom mandatu Nikola Selaković govorio je o Ljubomiru P. Nenadoviću kao o ličnosti koja je uspela da spoji snažnu ukorenjenost u sopstveni zavičaj sa otvorenošću prema Evropi i svetu. Porodično ime, slavu svoga oca Prote i ugled dede Alekse, kako je rekao, Nenadović nije nosio kao ordenje ili teret, već kao „unutrašnji kompas“. Upravo ta ukorenjenost, uz spremnost da upoznaje Evropu, njene gradove, ljude i kulturu, prema Selakovićevim rečima, najbolje je sažeta u nazivu publikacije „Šumadijski Evropljanin“.
„Naslov tako snažan, a u isto vreme i tako precizan. U te dve reči kao da je stala cijela njegova ličnost. Čovek iz Šumadije koji je prepoznavao i poznavao Evropu, ali koji je, gde god bio, znao odakle je došao. Ljuba Nenadović pripada generaciji koja je Srbiju uvodila u moderno doba. Njegovo vreme tražilo je od obrazovanih ljudi da upoznaju svet, da uče od Evrope i da nova znanja donesu u svoju zemlju. On je to radio, a da pritom nijednog jedinog trena nije izgubio vezu sa svojim jezikom, svojom kulturom i svojim zavičajem“, kazao je Selaković.
U nastavku obraćanja Selaković je podsetio na Nenadovićeve reči koje savršeno oslikavaju duh, žilavost i ponos našeg roda kroz vekove: „Naš narod je kao ona čelična sablja. Što je više kuju i u vatru bacaju, ona postaje sve sjajnija i oštrija“, citirao je ministar Selaković Ljubomira Nenadovića.
Dva veka kasnije, dodao je, te reči otvaraju pitanje „šta ćemo mi ostaviti onima koji će za 100 ili 200 godina gledati naše vreme?“
„Nasleđe Ljubomira Nenadovića naš je zavet i putokaz da treba da čuvamo jezik i kulturu ne kao nešto što je zatvoreno u prošlosti, već kao živu vrednost koja može da razgovara sa savremenim svetom. Treba da upoznajemo svet, da učimo od drugih, ali da u taj svet imamo i šta svoje da ponesemo i ponudimo. Pouku za najbolji način i siguran put kojim ćemo to da ostvarimo ostavio nam je utkanu u svoje besmrtne i jednostavne redove: “Deca su ko cveće korov. Zle su strasti. Oplevite korov, lep će cvet izrasti”. Najlepši način da jedan pisac nastavi da živi jeste da se njegove knjige stalno izdaju i da ponovo dođu do čitalaca. Neka tako i čika Ljuba ostane blizak deci koja tek otvaraju svoje prve čitanke, a Ljubomir Nenadović putokaz generacijama novih Srba koje tek dolaze“, poručio je Nikola Selaković.
Kao završni čin svečanosti i simbolično zatvaranje kruga između čika Ljubine želje, sećanja na njega koje traje i živog kulturnog nasleđa ovog kraja, KUD „Đerdan“ izveo je „Trojanac“, kolo koje je Ljubomir P. Nenadović želeo da bude odigrano na njegovom grobu na dan sahrane, a koje je kasnije nazvano „Čika Ljubino kolo“.
