Ljubomir Nenadović rođen je u Brankovini 26. septembra 1826. godine, u jednoj od najuglednijih i najznamenitijih porodica u Srbiji. Sin je čuvenog vojvode Prote Mateje Nenadovića, a unuk kneza Alekse Nenadovića.
Pripadao je prvom naraštaju mladih Srba koji su se školovali u inostranstvu, govorio je nekoliko svetskih jezika i bio intelektualni div svog vremena.
Napisao je dve zbirke pesama, šaljivih, programskih i u obliku epigrama i basana. Neke od njih, kao „Popara” i „Maniti glumac”, bile su veoma popularne i visoko cenjene. Njegova poezija je pouka u stihu u formi dobronamerne ideje kazane vedro, duhovito i intimno.
Znatno su važniji Nenadovićevi putopisi, pet knjiga, pisani u obliku pisama. To su Pisma iz Švajcarske, Prva pisma iz Nemačke, Pisma iz Italije, u kojima najviše govori o Njegošu, Druga pisma iz Nemačke i Pisma o Crnogorcima.
Profesor, diplomata, pa ministar
Ljubomir Nenadović je predavao na Liceju u Beogradu, potom je službovao u ministrastvu prosvete i unutrašnjih dela, a na kraju oprobao se i kao diplomata – postavljen je za sekretara Srpskog poslanstva u Carigradu.
Deset godina je bio i načelnik Minisatrstva prosvete posle čega odlazi u penziju.
Kao penzioner preselio se u Valjevo do smrti 02. februara 1895. godine, sahranjen je u porti crkve u Brankovini.
