Navikao je da do zaključaka dolazi na osnovu činjenica, provere i dokaza. Sada se nalazi pred drugačijim izazovom – da iskustvo iz sveta nauke i akademske zajednice prenese u politički prostor. Valjevac dr Dejan Đokić, fizičar i viši naučni saradnik Instituta za fiziku Univerziteta u Beogradu, koji je deo svog profesionalnog i naučnog puta proveo u Lozani, u Švajcarskoj, jedini je kandidat prijavljen sa teritorije grada Valjeva za narodnog poslanika na listi „Studentska lista – Studenti pobeđuju“ na predstojećim vanrednim parlamentarnim izborima 25. oktobra.
Njegova odluka da se kandiduje, kako kaže, nije bila rezultat dugog premišljanja, već odgovor na poziv mladih ljudi koji su odlučili da svoj društveni angažman prenesu i u izbornu utakmicu.
Za „Puls Valjeva“ Đokić govori o tome šta nauka može da donese politici, zašto insistiranje na činjenicama vidi kao osnov odgovornog javnog delovanja, ali i o položaju obrazovanja i mladih, decentralizaciji, institucijama i mestu Valjeva u republičkom političkom životu.
U susret izborima, sa dr Dejanom Đokićem razgovarali smo o njegovom ulasku u politiku, studentskom pokretu, nauci i obrazovanju, ali i o tome šta kao Valjevac želi da zastupa na republičkom nivou.
– Šta je bilo presudno za odluku da iz sveta nauke zakoračite u političku utakmicu i prihvatite kandidaturu na studentskoj listi?
Ne, nisam oklevao, znao sam da je ovo prava stvar. Vašu formulaciju o odluci da se kandidu jem tumačio bih u kontekstu opšte mobilizacije kojoj danas svedočimo u društvu. U takvom trenutku zapravo i nema mnogo prostora za izbor. Naš obrazovni i medijski prostor decenijama je preplavljen pričama o junačkim poduhvatima naših predaka, o ljudima koji su bili spremni da se žrtvuju za pokoljenja koja tek dolaze, iako ih ta pokoljenja nikada nisu pitala niti od njih zahtevala takvu žrtvu. Oni su jednostavno sledili svoj unutrašnji poziv i osećaj odgovornosti prema vremenu u kojem su živeli. Zamislite, onda, situaciju u kojoj vam mladi ljudi sami upute poziv da stanete uz njih, istovremeno vam ukazujući čast i poverenje. Upravo takav trenutak danas živimo. Nismo, dakle, u prošlosti kojoj se tako često vraćamo i iz koje crpimo svoje istorijske uzore. Nalazimo se pred prilikom da tu istu herojsku prošlost, upravo kroz podršku mladim ljudima, ponovo promislimo i pridodamo joj savremeni smisao. Možda se istorijski trenuci upravo tako i prepoznaju, ne po tome što znamo kako će se završiti, već po tome što u jednom trenutku shvatimo da više nemamo pravo da ostanemo po strani. Srbija zove!
– Vi ste naučnik i fizičar, a sada ulazite u politički proces. Šta Vas je navelo da svoj profesionalni i akademski angažman proširite i na političko delovanje?
U širem smislu, naučnici su gotovo svakodnevno deo jednog političkog procesa: svojim stvar alaštvom predstavljaju i promovišu zemlju iz koje dolaze, ali istovremeno, kroz slobodu i nezavisnost u svojim disciplinama, potvrđuju sebe kao autonomne ličnosti, čiji se integritet i autoritet temelji na znanju, stručnosti i akademskom putu koji su izgradili. Verujem da upravo takvi principi treba da budu u samoj srži politike, a upravo za njih se, uostalom, zalaže i pokret koji me je kandidovao. Ipak, u užem smislu, političko delovanje u koje se upuštamo, podstaknuto odlučnošću našeg društva da izvojuje korenite promene, sa sobom nosi veliku odgovornost. Na meni je da principe koji su svakodnevica mog profesionalnog rada prenesem u društvenu sferu, dakle u svakodnevni život običnog čoveka koji se iz dana u dan suočava sa nepravdom, nejednakošću i korupcijom, pojavama koje potkopavaju same temelje države. Nauka, upravo zato što počiva na jasnim pravilima i jednakim merilima, je u stanju da prepozna i preoblikuje sisteme koji nose takvo rasulo. Možda je upravo to njena najvažnija lekcija za društvo, tj. da znanje ima smisla samo tamo gde pravila važe jednako za sve, a odgovornost ne zavisi od položaja pojedinca.
– Kao neko ko je navikao da zaključke donosi na osnovu činjenica, istraživanja i dokaza, koliko Vam je bilo teško da se iz sveta nauke prebacite u politički prostor?
Naprotiv, naše društvo je upravo zahvaljujući državnom aparatu koji se ne oslanja na činjenice (premda ih poznaje i svesno potiskuje kada nisu u skladu sa propagandnim narativom) dovedeno u stanje u kojem se danas nalazi: ogoljeno, zapušteno i zarobljeno u kakistokratiji, vladavini najgorih, odnosno nesposobnih i neodgovornih. Setimo se nesreće u Sovjetskom Savezu 1986. godine, odnosno katastrofe u Černobilju. Njena razmera nije bila samo posledica tehničkih nedostataka, već i sistemskog nemara, ignorisanja problema i upozorenja ljudi koji su na njih ukazivali, kao i institucionalne kulture u kojoj se odgovornost potiskivala, a neprijatne činjenice skrivale. Kada sistem ignoriše upozorenja, probleme i ljude koji na njih ukazuju, posledice mogu biti ogromne, a ponekad i nepovratne. Upravo je zato Černobilj mnogo više od istorijske katastrofe: on je opomena šta se događa kada se problemi guraju pod tepih, kada se odgovornost izbegava, a istina podređuje očuvanju slike o sistemu. Kao država, nismo daleko od takvog obrasca ponašanja. Bez preterivanja, i naše društvo danas je suočeno sa duboko zagađenim medijskim i političkim prostorom u kojem se propagandne poruke neretko predstavljaju kao činjenice, a činjenice potiskuju onda kada postanu politički neprijatne. Utvrđivanje činjenica, njihova provera i iznošenje u javnost jesu posao institucija, slobodnih medija, istraživačkih novinara, tužilaštva i sudova. Ako insistirate, to je po svojoj suštini isti princip na kojem počiva i nauka: istražiti, proveriti i izvesti zaključak na osnovu dokaza. Svestan sam da politički prostor podrazumeva izvestan stepen slobode u tumačenju i predstavljanju utvrđenih činjenica i da je ta sloboda neraskidivo povezana sa ustavnim pravom na javno delovanje. Ali sloboda bez odgovornosti lako postaje proizvoljnost, a upravo odgovornost, čini mi se, najviše nedostaje našem političkom prostoru. Politički diskurs, gotovo lišen posledica za izgovoreno i učinjeno, poprimio je hronične razmere. Svakodnevno smo izloženi tolikoj količini (dez)informacija, poluistina i međusobno suprotstavljenih tumačenja da sve teže razlikujemo ono što je proverljivo od onoga što je samo glasno izrečeno. A bez te razlike nema ni trezvenog zaključivanja, ni odgovornog građanskog odlučivanja. Zato je od presudne važnosti da se problemi ne skrivaju, upozorenja ne ignorišu, a odgovornost ne izbegava, jer cena sistemskog potiskivanja činjenica može postati mnogo veća od cene suočavanja sa njima na vreme.
– Šta mislite da naučnici i ljudi iz struke mogu da donesu politici, a što joj danas nedostaje?
Doneće, pre svega, pobedu studenata. U jezgru njihovog političkog programa jeste promena pravca kojim ovo društvo treba da ide, a taj pravac podrazumeva povratak institucionalnim okvirima koji nose odgovornost. Kada se vratimo institucijama, odlukama i odgovornosti struke, otvaramo prostor za putanju kojom bi naše društvo trebalo da ide. To je i okosnica delovanja studentskog pokreta, tj. da omogući ambijent u kojem će različiti politički pravci moći da se predstave, suoče sa neistomišljenicima i prođu kroz javni dijalog, dok na građanima i građankama ostaje da preseku. Takav ambijent danas nemamo i želimo da ga oslobodimo, jer upravo to današnjoj politici najviše nedostaje. Ona je, čini se, sve drugo osim toga. Poslužiću se jednom slikom iz svog iskustva u prosveti. Ako ste na koloseku sever-jug, tj. jug-sever, pitanje da li (svakako geopolitički ključno) idete na istok ili zapad gubi svaki smisao dok se najpre ne vratite na ono osnovno mehaničko podešavanje pravca. U suprotnom, ne putujete nikuda, samo tapkate u mestu, ispod još jedne nadstrešnice za koju, uzgred, niko više nije siguran ni da li jeste ili nije ikada rekonstruisana.
– Godinama unazad se u Srbiji govori o odlasku mladih, položaju nauke i obrazovanja. Šta je, iz Vašeg iskustva, najveći problem sa kojim se danas suočavaju nauka i obrazovanje u Srbiji?
Po prirodi stvari, migracije i kretanje stanovništva uobičajena su pojava i ne bih rekao da su sami po sebi problem. Problem nastaje kada se to kretanje pretvori u odlazak bez povratka, u potpuno distanciranje od sredine iz koje se otišlo. Formiranje snažnih dijaspora svakoj državi donosi razmenu kulturnih obrazaca, iskustava i novih perspektiva. Mi, međutim, svedočimo sasvim drugačijoj slici, odnosno odlasku mladih praćenom prekidom gotovo svake veze sa sistemom. To mogu da razumem samo ako prihvatimo da taj korozivni sistem ne predstavlja ni našu državu, ni naš narod, ni naše društvo, iako se tako prikazuje u javnom narativu. Takav sistem mladom čoveku ne nudi ni minimum ambijenta u kojem bi mogao da vidi svoju ličnu i profesionalnu perspektivu. Ipak, u protekle gotovo dve godine uvideli smo da se udruživanjem u studentski pokret može mnogo toga promeniti, imajući u vidu energiju koju ta generacija nosi. Mladi ljudi, za razliku od nas veterana (govoreći pre svega u svoje ime i u ime svih nas koji smo propustili priliku da im ostavimo pravednu i normalnu državu i koji smo se, priznajem, pomalo navikli na svakodnevnu korupciju političara), imaju mnogo oštriji sluh za nepravdu, korupciju i nejednakost sa kojima se suočavaju, pa su i njihove reakcije sasvim logične. Moramo ih poslušati, jer ćemo ih u suprotnom ponovo gledati kako odlaze. A možda je upravo sada trenutak da prvi put uradimo nešto zbog čega će poželeti da ostanu.
Eto nam prilike.
– Da li je moguće zadržati najbolje mlade naučnike i stručnjake u Srbiji bez ozbiljne promene odnosa države prema nauci, obrazovanju i stručnosti? Šta bi bile prve konkretne mere?
Teško je u ovom trenutku govoriti o konkretnim merama, jer imamo zarobljenu državu, amputiranu od osnovnih mehanizama putem kojih bi se takve mere uopšte mogle sprovesti. Ipak, sama odlučnost društva za promene, koja podrazumeva ozbiljan preokret, nikako kozmetičke popravke, pokrenuta od mladih ljudi koji su se udružili zato što žele da žive u ovoj zemlji, a ne u nekoj drugoj, već sama po sebi predstavlja odgovor na Vaše pitanje. Temeljne i ozbiljne promene nisu jedna od mogućih opcija. One su preduslov svega što nakon njih treba da usledi.
– Studentski pokret je napravio veliki iskorak izvan univerziteta i sada učestvuje na izborima. Kako Vi vidite taj prelazak iz protesta u političko delovanje? Šta bi, prema Vašem mišljenju, trebalo da bude njihova najveća vrednost u parlamentu?
Lično smatram da je svako javno delovanje, građanska neposlušnost i udruživanje u pokrete kao odgovor na stanje u društvu poput našeg, po svojoj suštini, političko delovanje, zajemčeno osnovnim ljudskim pravima. Takvo delovanje smatram vrednim poštovanja, iako je bavljenje politikom kod nas u velikoj meri obezvređeno zahvaljujući pojedincima koji su razvlastili institucije i potisnuli struku. Reč je o hroničnim, da ih tako nazovem, političarima koji to u suštini više nisu, već sistemski paraziti čiji se politički opstanak zasniva na sopstvenoj regeneraciji, na štetu države i društva.
– Lista „Studenti pobeđuju“ okupila je ljude različitih profesija i generacija. Šta je ono što Vas, kao nekog ko dolazi iz sveta nauke, povezuje sa studentima i ostalim kandidatima na listi?
Upravo ta raznolikost profesija i generacija je naša najveća prednost, jer verno odslikava raznolikost samog društva, društva kojem nedostaje jedan osnovni zajednički imenitelj – država koja funkcioniše. Ono što nas dodatno izdvaja jeste činjenica da se na listi nalaze autonomne ličnosti od integriteta i stručnog autoriteta u oblastima iz kojih dolaze. To su ljudi koji iza sebe imaju profesije, karijere i rezultate nezavisno od politike i koji u politički prostor ne ulaze zato što od njega zavise, već zato što žele da doprinesu njegovoj promeni. To je suštinska razlika u odnosu na deo današnje političke elite, čiji su pojedinci, bez ozbiljnog radnog iskustva u strukama za koje su se školovali, politički angažman pretvorili u trajno zanimanje i svoju poziciju vezali za kontrolu i raspolaganje državnim resursima.
– Šta za Vas konkretno znači poruka „Studenti pobeđuju“? Šta bi trebalo da bude pobeda nakon izbora- promena vlasti, promena institucija, sistema ili nešto treće?
Nisam siguran da li je slogan svesno ili nesvesno skovan u nesvršenom glagolskom vidu, ali za mene upravo zato nosi poruku neprekidne borbe, borbe koja se ne završava ni danom posle dvadeset 25. ove godine, već traje i mnogo dana nakon toga. To je za mene neprestana pobeda struke, razuma i mladosti nad korupcijom i nepravdom.
– Ako lista dobije poverenje građana, šta prema Vašem mišljenju moralo da bude među prvim stvarima koje bi novi saziv parlamenta trebalo da uradi?
Jednom rečju – plenum. Princip demokratskog odlučivanja i način rada u kojem svako ima pravo da kaže ono što misli, u kojem se čuju različiti glasovi, ideje i mišljenja, a odluke se na kraju donose demokratski, a ne u skladu sa ličnim interesima ili aspiracijama pojedinaca. To je ono čemu su nas studenti naučili kroz oblike neposredne demokratije, tj. da se o svim pitanjima otvoreno razgovara, da se čuju i oni sa kojima se ne slažemo i da se odluke, kada se jednom donesu, poštuju bez obzira na to kako je ko glasao. Takav princip se mora preneti i u skupštinski rad, uz spremnost da se danonoćno angažujemo za ono što smo preuzeli kao odgovornost.
– A, sada lokalno… Šta za Vas znači to što ćete kao Valjevac biti kandidat na republičkim izborima? Da li osećate posebnu odgovornost prema ljudima iz Valjeva koji će za Vas glasati?
Odgovor na prvi deo pitanja proizlazi iz želje studentskog pokreta da u budućem sazivu parlamenta Republike Srbije obezbedi podjednaku regionalnu zastupljenost. U tom smislu, za mene kao ponosnog Valjevca to nema toliko lokal-patriotski, koliko opšte-principijelan značaj, jer se neposredno nadovezuje na ideju geografske parlamentarne zastupljenosti i decentralizacije. Drugi deo pitanja je, priznajem, nešto teži. Reč je o neposrednoj odgovornosti, jer su ljudi o kojima govorimo deo mog bliskog okruženja, moji sugrađani i sugrađanke, pa je stepen odgovornosti koji nosim veći nego ikada i zahteva poseban angažman. Uz to, lista jeste personalizovana, ali glas naših Valjevaca i Valjevki, čini mi se, nije usmeren ka pojedincu, već ka njihovoj odlučnosti da učestvuju u značajnim političkim promenama i da doprinesu tome da se država vrati na mesto koje joj po prirodi stvari pripada.
– Koje probleme Valjeva i kolubarskog kraja smatrate najvažnijim i nedovoljno rešavanim na državnom nivou?
Kratko i jasno – naš diskurs počiva na jednom globalnom kursu koji se podjednako tiče svih gradova i svih okruga, tj. na odsustvo institucija i unutrašnjih mehanizama u službi građana, dok jedan majušni deo društva uživa povlastice zahvaljujući lukavo osmišljenom mehanizmu kojim se glas za vladajuću garnituru nagrađuje, uz koruptivne afere i opštu sliku osionosti vlastodržaca prema pojedincu na lokalu. Smatram da upravo ta nerešena pitanja na državnom nivou stvaraju lokalne probleme. Trenutno je stanje takvo da se, na primer, o izgradnji puta u nekom selu pita čovek koji u tom selu ne živi, ne provodi vreme sa tamošnjim ljudima i ne poznaje njihovu stvarnu svakodnevicu, osim što je neprestano prisutan na televizijskim ekranima. Pritom se za asfaltiranje tog puta potroši toliko novca da bi se za isti iznos, prema procenama koje se iznose u javnosti, u tom selu mogla izgraditi još dva puta, obnoviti škola i rešiti niz drugih lokalnih potreba. Uloga narodnih poslanika jeste, dakle, u donošenju i jačanju zakona koji će lokalnim samoupravama institucionalno omogućiti ono samostalno delovanje koje im je ovaj režim amputirao.
– Ukoliko postanete narodni poslanik, šta biste želeli da bude Vaša posebna tema u parlamentu kada je reč o Valjevu? Postoji li konkretan problem za koji biste se lično zalagali?
Ovo pitanje je usko povezano sa prethodnim i tako bi ga trebalo i razumeti. Poverenje koje mi je ukazao studentski pokret ne tiče se lokalnih izbora, i ne govorim to da bih izbegao odgovor, već zato što promene u sistemu upravo tako treba da budu ustrojene: da postoji odgovorna instanca koja svojim građanima i građankama daje jasne odgovore na pitanja koja ih se neposredno tiču. Te instance trebalo bi da deluju autonomno, bez prebacivanja odgovornosti na republički nivo, jer za to imaju sva ovlašćenja u sopstvenim rukama. To su opšta mesta, jednako važna za druge gradove Republike Srbije koliko i za samo Valjevo sa bližom i širom okolinom. Dakle, cilj je sistem snažnih i samostalnih institucija koje rade u službi svojih sugrađana i sugrađanki. Ali, kada govorim o institucijama, ne mogu da zaobiđem ono sa čim se ljudi u Valjevu i okolini svakodnevno susreću. A, tih pitanja je premnogo – od pomahnitale i vrtoglave gradnje koja nam grad polako pretvara u betonsku grobnicu, dok istovremeno ljudi iz ekonomskih razloga odlaze iz ovog prelepog mesta za život, preko pitanja vodosnabdevanja,
zagađenosti vazduha, kao i rudarenja po vencu valjevskih planina, pa do dokumentovanih slučajeva policijske brutalnosti koji su potresli grad 14. avgusta 2025. godine. To nisu izolovane lokalne teme niti pitanja koja treba da ostanu zatvorena unutar granica jednog grada, već pitanja načina na koji institucije rade i odnose se prema običnim ljudima. Zato bih voleo da u neposrednom razgovoru sa našim sugrađanima čujem šta oni vide kao svoje najveće probleme, šta ih najviše brine i šta očekuju da se promeni. Valjevo za mene nije samo mesto iz kojeg potičem – to je mesto za koje želim da se njegov glas čuje tamo gde se o njegovoj budućnosti odlučuje i na republičkom nivou.
– Da li biste, ukoliko budete izabrani, svoju stručnost prvenstveno usmerili na pitanja nauke, obrazovanja i tehnologije ili smatrate da poslanik mora da se bavi svim pitanjima koja su od značaja za građane?
Naravno da je nemoguće zaobići pitanja iz oblasti nauke, obrazovanja i tehnologije, kojoj i sâm pripadam. Ali je naša zemlja danas u stanju opšte građanske mobilizacije, u nekoj vrsti referendumske atmosfere, zahvaljujući studentima koji su prečešljali celu Srbiju kako bi u svakom njenom kutku razgovarali sa građanima i upoznali ih sa korupcijom koja nagriza ovu državu, a o kojoj se u medijima pod kontrolom vlasti malo toga može čuti. U tom duhu, težište je na korenitim promenama u samim temeljima sistema. Dobar deo pitanja jeste od javnog značaja i sva će, pre ili kasnije, doći na dnevni red. Poslužiću se jednom paralelom. Nedavno smo svedočili nesrećnom događaju, tj. požarima u Deliblatskoj peščari, gde je prioritet trebalo da bude gašenje vatre i sprečavanje njenog širenja, bez rezervi. Umesto toga, po reakcijama zvaničnika, slušali smo pitanja vezana za propagandu i politikanstvo – koliko su naši vatrogasci spremniji od stranih, kome se prvo, u geopolitičkom kontekstu, obratiti, Rusiji ili Evropskoj uniji itd. To, uopšte uzev, jesu strateška pitanja, ali dok mi o njima raspravljamo, zemlja nam gori. Poruka je jasna. Najpre treba ugasiti požar, a tek onda raspravljati o tome ko je imao bolje avione, ko je trebalo da donese vodu i od koga smo mogli da pozajmimo bolji šmrk…
– I za kraj, šta biste poručili Valjevcima koji prate Vaš izborni angažman? Šta biste poručili onim Valjevcima koji još nisu odlučili kome će dati svoj glas 25. oktobra?
Ne bih ih razdvajao. I jednima i drugima bih poručio da 25. oktobra izađu na izbore i glasaju u što većem broju, ne samo da bi glasali, već da bi osetili sopstvenu snagu i shvatili da su slobodni građani koji zaista mogu da promene stvari. Ovo počinje i okončava se izlaznošću. A, postoji još nešto što bi trebalo zapamtiti – glas nije poklon, niti je poverenje koje se jednom ukazuje zauvek dato. Kada svoj glas poverite jednoj listi, dali ste joj mandat da vas predstavlja, ne i pravo da vas podrazumeva. Na svakim narednim izborima taj mandat je ponovo u vašim rukama. Vlast nije ničija svojina. Ona je stvar poverenja i smenjiva je, a njena krajnja kontrola pripada upravo onima koji izlaze na izbore i glasaju.
Razgovor vodila: dipl. novinar Marija Petrović Marković
