„Meni moje ja kopa grob”… Ovako svoju zbirku pesama pod nazivom „Kap po kap” započinje Radovan Rađevski koji živi i radi u manastiru Lelić, a koji je imao svoje prvo književno veče u Valjevu krajem prošle nedelje u svečanoj sali Valjevske gimnazije, iako je knjiga objavljena početkom prošle godine u izdanju novosadske kuće “Prometej”.
Čitajući njegovu pesmu „Moljac” neposredno posle novosadske tragedije, a po povratku iz Finske, organizator ove večeri diplomata i književnik Saša Obradović je shvatio kako je Rađevski lepo opisao, simbolično ili ne, nešto što se dogodilo, što se događa i što će se ponovo događati. To ga je privuklo njegovim stihovima koje je podelio na društvenim mrežama i naišao na prilično dobre odzive valjevskih pesnika Marije Škornički, Ace Vidića, Vlada Lazića, Dejana i Danijele Bogojević, Janka Levnaića…
– Jezgrovit stih, pažljiv izbor reči, kompozicije, jedan otmen zvuk. Čuje se jedna misaona, duhovna, humanistička poezija o odnosu, o vezi čoveka sa bogom i čoveka sa drugim ljudima i društvom uopšte. Poezija koja sa jedne strane upozorava, možda i kritikuje, a čak i kad kritikuje, ona čini društvo boljim – ocenio je Obradović uz konstataciju da dobra književnost nisu ljudi, pisci i pesnici, nego ono što oni ostavljaju na svetu u kom žive.
Knjiga se čita, kako i naslov kaže, kap po kap, slovo po slovo, stranu po stranu, predlog je Gorana Petrovića koji je ovu knjigu „grickao kao miš”, kroz svakodnevni ritual, i kako na promociji reče, zbog Radovanovih pesama je „poludeo”, odnosno počeo da čita poeziju, što je i prisutnima preporučio.
„Čovek koji tiho i nenametljivo hodi kroz život. Takav utisak sam stekao kad sam upoznao Radovana, a takav utisak imam i dok čitam njegove pesme. One lete između poezije i proze, emocija i racija. Svaki pravi pesnik je krtonosac, mora da odboluje svaku svoju pesmu, i ja to nalazim kod Radovana i privatno i u njegovim stihovima, njegova poezija dira u srce. Od ovaploćenja Hristovog na ovamo jedna od najlepših formi izražaja ljudskog duha je umetnost i svaka prava umetnost treba da ima cilj da slavi boga, krasotu, lepotu, dobrotu, vrline i sve te vrline nalazim u Radovanovoj poeziji. U njegovim stihovima možete da prepoznate tišinu, stid, bol, dobrotu, lepotu, i ćutanje…”, otkrio je Petrović.
Iako dolazi iz manastira Lelić, Radovanova poezija nije religiozna poezija, ali jeste poezija koja slavi Boga, koja slavi dobro, to je poezija koja tera na razmišljanje, smatra Ranko Gojković koji je sa publikom podelio pesme Prezir, Škrinja, Molitva, Pečati, Davljenik…
Sam autor otkriva da je ovu zbirku posvetio čoveku koji je izgubio sina jedinca, on ga je naveo da posle 20 godina ponovo počne da piše, a ova knjiga je jedan zaokruženi ciklus, jedno zaokruženo putovanje.
Otkrio je da se iz pesme Dar krije priča o onima koji su nemoćni da slikaju nebo, o primeru Vaskrsa u pesmi Devojka sprženog lica, o ljudima koji ne uspevaju da se otmu uticaju svetine, o onima koji imaju večiti problem što nisu dovoljno visoki ili što su im oči plave, a ne zelene, kroz pesmu Nasleđe.
– Stalno se govori o tome šta je dovoljno oboženo, da li pesma, slika, muzika, priča… Pesnici najviše od svih imaju jedan momenat pokajanja koji ostaje oblikovan u pesmi i nemoguće je da čovek koji dođe do pokajanja nema oboženosti u sebi. To važi za bilo koju vrstu umetnosti. Ovo nikako ne može da isključuje božansku so, jer bez te božanske soli ni jedna poezija, bilo koji oblik umetnosti ne može da postoji – mišljenje je Radovana Rađevskog koji podseća da ukradena jabuka ponovo niče i ponovo novi Adami hodaju svetom i pita koliko je teško ubiti svoje ja da bi onaj hristov čovek mogao da poraste i uzraste do visina carstva nebeskog…
B. M.
