Divčibare su nekada bile sinonim za prirodnu ravnotežu – livade koje mirišu na borove iglice, šume koje čuvaju mikroklimu i vazduh koji leči. Danas, pred našim očima, ta planinska lepotica postaje eksperimentalno polje za najgrublju urbanizaciju u svojoj istoriji.
U promotivnim katalozima investitori obećavaju idilu: objekti „utopljeni“ u zelenilo, „privatne“ šume, travnjaci koji se prostiru oko vila, parkovi za odmor. Ali, stvarnost je surova – priroda se tretira kao smetnja, a beton kao jedini resurs.
Sistem „zelene prevare“
Ono što se dešava više nije samo estetski problem, već sistemska prevara. Projekti se odobravaju jer na papiru obiluju drvećem i travnatim površinama. Međutim, kada se mašine povuku, ostaje samo siva pustinja. Na mestu nekadašnje ili planirane šume – parking. Na mestu zasađenog zelenila – saksije sa cvećem. Umesto raster ploča na parkingu koje omogućavaju rast trave – goli beton. Umesto karakterističnog planinskog ambijenta – vizure narušene učestalim ogradama od tuja.
Vrhunac neznanja, ali i bahatosti, je masovno ograđivanje placeva čvrstim ogradama, čime se direktno krše propisi o otvorenosti planinskog prostora iz planskog dokumenta. Iako je Plan generalne regulacije TC Divčibare jasan, inspekcija svesno toleriše ove barijere, dozvoljavajući da se javni ambijent usitni u privatne kaveze. Čak se i stabla koja su projektom bila označena za očuvanje nemilosrdno uklanjaju. Time se ne samo krši odobreni projekat, već se direktno uništava prirodna osnova Divčibara.
Odgovornost ima ime i prezime
Investitori idu onoliko daleko koliko im sistem dozvoli. Zato je ključno pitanje: ko su ljudi koji svojim potpisom potvrđuju da je objekat „urađen po projektu“ dok stoje na asfaltu umesto na travi i ispred nelegalnih ograda koje ne bi smele da postoje?
To nije birokratska omaška, to je svesno kršenje zakona. Svaki odgovorni izvođač, stručni nadzor, član komisije za tehnički pregled koji overi lažno stanje na terenu postaje saučesnik u trajnoj devastaciji planine. Njihova odgovornost je lična i zakonska.
Posledice koje se ne mogu ignorisati su: nestanak zelenih oaza u turističkom naselju, efekat toplotnih ostrva zbog prekomernog asfalta, prekid prirodnih migracija divljači i kretanja pešaka zbog nelegalno podignutih ograda, narušavanje mikroklime i kvaliteta vazduha, gubitak javnog prostora koji pripada svim građanima, izgubljen karakterističan planinski ambijent, narušen zabranjenim ograđivanjem tujama.
Gde je inspekcija?
Kako je moguće da inspekcijski organi svakodnevno prolaze pored parcela koje su planirane i projektovane kao zelene površine, a na njima vide samo beton i zabranjene ograde? Da li čekaju prijavu građana da bi reagovali na ono što je očigledno svakom prolazniku? Ili su postali servisna služba za tiho aminovanje urbanističkog haosa?
Naš zahtev: crvena linija
– Nulta tolerancija: komisija ne sme da završi zapisnik dok se ne uveri da je svako stablo zasađeno, svaka travnata površina formirana, svaka raster ploča postavljena i svaka nelegalna ograda uklonjena.
– Poseban nalog inspekcije: inspekcija mora da naloži uklanjanje svih ograda na svim placevima, bez izuzetka.
– Hitna revizija upotrebnih dozvola: vanredna kontrola svih objekata koji su u poslednje dve godine dobili upotrebne dozvole. Tamo gde zelenila nema, ili su placevi protivzakonito ograđeni, dozvola mora biti poništena, a potpisnici pozvani na odgovornost.
– Za investitore koji su parcele ogradili zidovima tuja propisati kazne u vidu obavezne sadnje autohtonih vrsta u broju i na lokaciji koju za to odredi lokalna uprava.
– Javnost procesa: građani imaju pravo da znaju ko imenom i prezimenom stoji iza dozvola koje su trajno izmenile izgled i mikroklimu planine.
Zaključak
Bez realizovanog ozelenjavanja i poštovanja pravila o otvorenosti prostora – nema upotrebne dozvole. Svaki potpis na lažnom izveštaju je saučesništvo u pretvaranju Divčibara u betonsko stovarište. Ako se ovaj trend ne zaustavi odmah, papir će ostati zelen, ali će planina postati siva, a razlog zbog kojeg boravimo na njoj obesmišljen.
Za Ekološko-šumarsku asocijaciju „Ekošum”,
Diplomirani inženjer šumarstva Aleksandar Manojlović