U čast Ljubomira Nenadovića, jednog od naših prvih putopisaca i u čast književnika Vladimira Pištala, ovogodišnjeg laureata nagrade „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu na srpskom jeziku koji nastavlja srpsku književnu putopisnu tradiciju svojim delom „Luke” u izdanju zrenjaninske „Agore”, u Brankovini su se u utorak okupile brojne zvanice na svečanosti koja je organizovana povodom uručenja ovog prestižnog književnog priznanja.
Nagrada „Ljubomir P. Nenadović” dodeljena je u utorak dvanesti put, što dokazuje da putopis kao forma odoleva točku vremena, a u ime Matične biblioteke „Ljubomir Nenadović” koja od 2014. godine ovu nagradu dodeljuje prisutne je pozdravila direktorka Violeta Milošević.
„Želja putopisca da utiske doživljenog, svojom darovitošću pretoči u umetnost, izmestivši ugao posmatranja izvan banalnosti života, svakodnevice i prolaznosti, dovela nas je na promisao da se takav poduhvat mora nagrađivati. Naše uspešno putovanje kroz srpski putopis, koje traje od 2014. godine, jednako je značaju putovanja kao misije. Ako se putovati mora, a to se potvrđuje od postanja, potvrdila se i naša namera da Brankovina postane mesto na koje se dolazi na hodočašće, jedinstveno i izuzetno. Zbog književnosti, zbog Ljubomira Nenadovića, zbog srpske kulture i zbog svih budućih svetskih čudesa koja će biti opisana i potom sabrana pod svodom ove prirodne i ljudske posebnosti koja se na ovom prostoru nalazi”, poručila je Violeta Milošević, nakon koje je prisutne pozdravio i predstavnik Grada Valjeva Nenad Patijarević, član Gradskog veća zadužen za kulturu.
Kao što su Nenadovićevi putpopisi bili most između Srbije i sveta, tako i knjiga „Luke” Vladimira Pištala nastavlja da povezuje putnika i čitaoca, prošlost i sadašnjost, književnost i život. U luci brodovi nalaze utočište od oluja, a ljudi predah od putovanja. Ona je simbol sigurnosti, ali i čežnje za novim polascima. Žiri u sastavu prof. dr Radivoje Mikih, predsednik, prof. dr Mihajlo Pantić i Vladimir Šekularac, urednik časopisa Putotis, doneli su odluku o pobedniku konkursa, a obrazloženje za ovu odluku preneo je dr Mihajlo Pantić.
„Već sam naslov knjige putopisa Vladimira Pištala „Luke” podsetiće čitaoca na drevnu latinsku maksimu koja se pripisuje Gneju Pompeju Velikom: „Ploviti (ili putovati) se mora, živeti nije neopohodno”. Drugi deo te maksime nesporno je izrečen iz poslovične, samo naizgled apsurdne neopreznosti svakog cinizma, kojem, međutim, odmah protivreči nedvosmisleni stav da putovati znači živeti, odnosno tim činom kretanja kroz prostor i vreme potvrđivati život. Takvo uverenje, izrečeno na neposredan, bespogovoran način, srećemo u delima mnogih pisaca i putopisaca, na primer kod Hansa Kristijana Andersena, Isidore Sekulić, Danila Kiša i tako dalje. Podrazumeva ga i Vladimir Pištalo dok krstari svetom i opisuje ono što vidi, ali, još važnije, i ono što povodom tog viđenog misli… Knjigom „Luke” Pištalo se potvrđuje kao pisac naročite imaginativne snage i odnegovane rečenice koju karakteriše poetičnost, začudnost, paradoks, jednom rečju – prepoznatljivost, sa elementima humora, blage ironije i nepotkupljive neposrednosti”, rekao je između ostalog dr Mihajlo Pantić uz napomenu da je knjiga „Luke” lep i pamtljiv, a svakako reprezentativan primer ponajpre putopisne, ali i esejističko-misaone savremene srpske proze, po svemu zaslužne nagrade časnog imena Ljubomira P. Nenadovića.
„Njegoš, koga bolje znamo zahvaljujući Ljubi Nenadoviću, i čiju nagradu danas sa zahvalnošću primam je rekao: „Grehota je na putovanje vikati! Ko ne putuje taj ne živi, taj ne znade što je svijet, što je svijetska mješavina”. Andrić je pisao da čovek ne putuje iz sebičnog zadovoljstva već da bi o tome živo pričao ljudima svog jezika. „Gledaj!”, rekao je sebi Rastko Petrović jer ćeš docnije u životu govoriti: to je nešto zbog čega je vredelo živeti”, započeo je svoju besedu pod nazivom „Sutrašnji sumatraizam” ovogodišnji laureat nagrade „Ljubomir P. Nenadović” Vladimir Pištalo.
„Čovek putuje na različite načine. U detinjstvu sam mahao vozovima. Pre puta putovao sam kroz etno restorane. Kroz knjige. Kad sam ja bio dečak postojao je umetnički žanr prepričavanja filmova jer nije svako imao novca za ulaznicu. I to je bilo putovanje… Mnogo je putovanja potrebno da sirov čovek sazre. Kažu da je neophodno celo selo da se podigne dete. Možda je to globalno selo. Naravno putovanja menjaju čoveka. Ne radi se toliko o tome šta si video. Promena se zbiva u načinu viđenja”, ukazao je Pištalo.
„Posle prvog svetskog rata Crnjanski je osnovao avangardni književni pokret sumatraizam. Rat je pokidao veze među stvarima. Izgledalo je da više ništa nije u vezi ni sa čim. Crnjanskom se ukazalo nešto drugo. Doživeo je veliku izmeštenost, mističnu povezanost i osećaj potrage. Posle Prvog Svetskog rata svet je bio ozleđen. Ozleđen je i sada. Sumatraizam nije nešto što je nastalo dvadesetih godina pa nestalo. Crnjanski je izrazio univerzalnu istinu. Takav osećaj sveta je postojao pre njega. „Uvek sam želeo da se izgubim u daljinama” govorio je Crnjanski. Ali Crnjanski je upozorio da niko nije otišao dalje od svojih briga. Nije bilo većeg povrarnika u našoj književnosti od njega, a Andrić je u pismima priznao da je za njega život van maternjeg jezika prokletstvo. Kao u najstarijem putopisu na svetu, Odiseji, odlazak bez povratka je nedovršena priča”, naveo je u svojoj besedi Vladimir Pištalo, dobitnik nagrade „Ljubomir P. Nenadović” za najbolju putopisnu knjigu u sezoni 2024/25. godine.
B. M.