„Grad čine njegovi umetnici i njegove priče, a ne prolazna buka“
(književnik Slaven Radovanović, 1947-2026, Valjevo)
Još ima Valjevaca koji sa nostalgijom pamte veliku lipu na travnjaku starog gradskog trga, komforne ulice sa urednim drvoredima koje su sada pregazili asfalt, zgrade i parkinzi. Igranja i brčkanja u fontani pored Robne kuće. Ušuškanu Nušićevu i Hajduk Veljkovu sa dvorištima prepunim cveća, vinove loze, zidova obraslih bršljanom. Prelepu Pop Lukinu, kuće u evropskom stilu s početka 20. veka. Igranje na ulici, svadbe u komšijskim dvorištima. Zanatske radnje u Tešnjaru. Korzo, diskoteke ispred Doma omladine i na Studentovom igralištu…
– Imali smo sreću da je Valjevo u dalekoj prošlosti urbanistički dobro zasnovano, to je ostalo, ali je veliki problem “napad” investitora na centar grada. Već je kasno da se to zaustavi, jer ako je neko ostao sa kućom i dvorištem stešnjen između dve zgrade onda nema više isti osećaj. Mislim da se mogla sačuvati duša grada i sa njom deo nekadašnjeg života, a moderne građevine locirati ka periferiji. Naravno da sa takvim promenama i način života nije isti. Mi smo u mladosti živeli sporije, mirnije, bilo je više mesta za kvalitetnije druženje, čini mi se da smo se više bavili sportom i boravili u prirodi – kaže Zoran Jakovljević, diplomirani građevinski inženjer u penziji, koji živi u sto godina staroj kući u centru grada.
Valjevo se ne preoblikuje samo urbanistički i ekološki, već se na taj način gubi identitet grada kakvog decenijama poznajemo, potiskuje kolektivno sećanje i menja život zajednice. Jer, kulturno nasleđe ne čine samo istorijski i arhitektonski značajne zgrade, retki zapisi i knjige, relikvije… već i mesta okupljanja, lokalne priče, sećanja na ljude i događaje, porodične uspomene.
– Znalo se da se svakog popodneva igra basket na Studentovom igralištu. Posle sedam uveče išlo se na korzo, to je bio deo glavne Karađorđeve ulice od Vuka Karadžića do ulice Vojvode Mišića, zatvoren za saobraćaj. Znalo se da ćeš tu naći svoje društvo, moja ekipa je stajala kod bivšeg “Sintelona”. Devojke su šetale, mi smo posmatrali i po signalima prepoznavali može li doći do nekog zbližavanja.. Vikendom se kasnije išlo u Dom omladine na igranke, pa tu priđeš devojci i zamoliš je za ples. Ali, bile su samo tri lagane pesme: “Noći u belom satenu” grupe Moody Blues, “Bleđe od najbleđe senke” od Procol Harum i “Tornero” benda Santo California. Ako to ne uloviš onda čekaš sledeću subotu! Kada je zatvoren korzo, okupljanje je preseljeno na Gradski trg nekoliko godina, a onda u staru čaršiju Tešnjar, gde se poznata “staza slonova” prostirala od kafea “Kameleon” do kafea “32”. Odatle se išlo u otvorenu diskoteku na Studentu, fantastičnu – podseća se Zoran.
Sve se to danas nalazi u sećanjima ili na fotografijama starijih sugrađana, a druženje na otvorenom prostoru je postalo retkost. Tešnjar je ponovo zapušten, a saobraćaj kroz ovaj jedinstveni spomenik kulture dozvoljen.
Maja Glišić, studentkinja etnologije i antropologije, aktivna članica Društva istraživača „Vladimir Mandić Manda“, kaže da se mladi danas uglavnom druže po kafićima, eventualno odu na Gradac ili u park Pećina. Socijalizacija, druženje i aktivan život prisutni su u sportskim klubovima i kulturno-umetničkim društvima, mada misli da je to vezano najviše za mlađi uzrast, ne istraje se dugo u tome. Društvo istraživača, koje se bavi popularizacijom nauke i istraživanjima u prirodi, okuplja manje članova nego nekad.
– Nešto mlađi, kraj osnovne i prvi razred srednje, druže se na trgovima: kod Centra za kulturu, kod Desanke i Vojvode Mišića, na Gradskom grgu. Svi stariji od toga uglavnom “bleje” po kafićima, bez nekog posebnog plana. Mladi nemaju volju da provode malo kvalitetnije vreme, ali već oni koji su na fakultetu češće odlaze u pozorište ili bioskop, recimo. U Valjevu postoji bioskop, ali se projektuju samo novi filmovi, i to sa kašnjenjem, volela bih da se emituju i stariji. Nedavno je Udruženje “Tren” kod Kule Nenadovića organizovalo projekcije na otvorenom, što je imalo lep odjek. Ovo udruženje u poslednje vreme pokušava da u svakom delu grada “oživi” poneki komšiluk, pa su tako bili na Jadru, Pećini – na početku parka i Promaji.
Maja smatra da Valjevo ipak ima uređenih javnih prostora, dosta klupa, ušuškanih ulica, a da je veći problem nedostatak inicijative sa svih strana.
– Dom omladine više ne pripada omladini, nije otvoren da mogu tek tako da nešto organizuju, ako i postoji ta mogućnost mladi nisu upućeni. Postoji galerija (sprat) u kojoj mogu da se organizuju neke večeri, možda čitalački klub za srednjoškolce, na primer. Ne radi se sa mladima na taj način, niko ih ne poziva. A, ni mladi nemaju volju da provode malo kvalitetnije vreme. Zahvaljujući društvenim mrežama imaju previše dostupnog materijala, stiču utisak da su sve već videli, pa zašto bi to morali da vide uživo. Starijim generacijama roditelji nisu tutkali novac pa da mogu sedeti u kafićima po ceo dan, nego su osmišljavali kako da se zabave, recimo odu u park i igraju odbojku. Nisu morali da treniraju da bi igrali odbojku, nego „da li ti se igra, ajmo”. Mislim da ulogu igraju i roditelji koji decu nisu na vreme podstakli da se angažuju, tako da je to kompleksna situacija – nije samo do dece, nije samo ni do odraslih, a nije samo ni do društvenih mreža.
Svedoci smo da se Valjevo ubrzano menja: sve je veći pritisak izgradnje i saobraćaja, a sve manje zelenila. Naši sagovornici se slažu da potencijala i mogućnosti ima, ali i da su propuštene mnoge šanse za bolja osmišljavanja prostora i sadržaja. Svakako da nam nedostaje puno više razgovora i „slušanja“ prilikom planiranja javnih prostora i sadržaja, kako bi se zadovoljile potrebe i interesovanja građana Valjeva, prvenstveno mladih.
Autor teksta: Branko Petrović
