Koliko se voli žena, kako se čuva zemlja, kako se pamti prošlost i na čemu se gradi budućnos – na sva ova pitanja odgovor nam daje valjevski slikar Miodrag Antonić kroz svoja dela sa kojima se valjevskoj javnosti predstavio u okviru izložbe pod nazivom “…Kao slika (lepa)” koja je sinoć otvorena u u Gradskoj galeriji. Umetnik nas u svoj čudesni svet slikarstva uvodi kroz fino tkanje filigranskih crzeža i boja, ispisujući nanovo neke od priča koje se nikada ne smeju zaboraviti, ukazala je na otvaranju izložbe direktorka Narodnog muzeja Valjevo Jelena Nikolić Lekić
“Miodragu Antoniću, kao retko kome, pošlo je za rukom da svoje likovno stvaralaštvo dovede u neraskidivu vezu sa identitetom podneblja iz koga potiče, ali da lepotom svoje slike opčini i svakog putnika namernika, koji će bar deo tog utiska poneti sa sobom iz našeg grada u svet”, istakla je Nikolić Lekić najavljujući umetnika čije slike, crteži, grafike decenijama krase domove Valjevaca, a ujedno bude interesovanje šire likovne javnosti u zemlji i inostranstvu.
Od prve izložbe davne 1986. godine u tadašnjem Omladinskom centru u Valjevu, prošlo je još malo pa pune četiri decenije, a za svo to vreme Antonić se svojim sugrađanima predstavio u okviru 12 izložbi u Valjevu, poslednja je bila 2016. godine u galeriji Narodnog muzeja. Iste godine priliku da vidi njegova dela imala je francuska publika u mestu Lis Lez Lanoj.
“Pre 39 godina, negde u ovo vreme sam imao izložbu u Omladinskom centru, koju je pokojni Maki organizovao, i tad je počelo. Slike prikazane na ovoj izložbi nastajale su od perioda pre korone i kasnije i njima je obuhvaćeno više ciklusa. Centralna tema mojih slika je žena. U današnjem svetu gde se više ne povlače razlike između toga šta je muško, a šta žensko, ja sam iskazao svoj tradicionalni stav, za mene je osnova žena, od nje sve zavisi. Ono po čemu su slike prepoznatljive jesu ti likovi, koji su izduženi, a to je upravo posledica uticaja čuvenih selfija, svi se slikaju odzgo, zato su i glave tako izdužene”, pojasnio je Antonić.
Jedno je sigurno, u vremenu kad se umetnost često svodi na provokaciju ili spektakl, Antonićevo slikarstvo ostaje tiho, dostojanstveno i ljudsko, ono ne traži aplauz, već prisustvo, njegova umetnost nije hermetična, već otvorena za dijalog sa zajednicom, sa prolaznikom, sa prijateljem, ocena je kolege slikara Zorana Mujbegovića koji je napisao tekst za katalog pod nazivom “Ono kad slikaš”.
“Slikarstvo Miodraga I. Antonića oslikava retku posvećenost zavičajnim motivima, egzistencijalnim temama i likovnoj izražajnosti koja izmiče pukom dekorativizmu. Njegov opus predstavlja most između unutrašnjeg sveta i spoljašnjeg pejzaža, u kojem su boja, potez i svetlost ne samo sredstva izraza, već i nosioci emocije, sećanja i tihe melanholije. U njegovim pejzažima prepoznajemo Valjevo i širu okolinu – ne kao topografski precizne prikaze, već kao prizore filtrirane kroz emociju, setu i umetnikov doživljaj prolaznosti. Posebnu dimenziju njegovom slikarstvu daje prisustvo ornamentike, koja je snažno ukorenjena u narodnoj tradiciji Srbije. Kroz upotrebu stilizovanih simbola, geometrijskih figura i motiva koji podsećaju na narodne vezove, tapiserije i arhitektonske detalje, Antonić stvara most između prošlih i savremenih umetničkih izraza”, pojasnio je Mujbegović ukazujući na još jedan važan lajtmotiv u Antonićevom delu – ženu koja je u njegovim slikama i svetlost i senka, majka i muza, izvor inspiracije i mira, ali i stalni podsetnik na gubitak i tugu.
B. M.