Na Gradskom trgu u Valjevu sinoć su svečano dočekani valjevski šetači koji su se upravo vratili sa velikog protesta iz Novog Sada, biciklisti koji su neumorno vozili do Novog Pazara pre nepune dve nedelje, kao i student Bogdan Milovanović, koji je prešao 1.400 kilometara na biciklu do Strazbura! Uz baklje, sirene, pištaljke i aplauz, ovi hrabri i ponosni mladi ljudi prošli su crvenim tepihom do tribina uz zvuke kompozicije “Marš na Drinu”, potom je usledilo “čuveno skakanje” uz “himnu” studentskih protesta “Freed From Desire”, kao i tradicionalno skandiranje “Pumpanje”.
Uprkos vremenskim neprilikama, povredama, bolovima i umoru, mnogim izazovima, oni su nastavljali dalje i stigli do svojih ciljeva, kako bi Srbija došla do onog zajedničkog, poručila je Sofija Nenadović, bivša gimnazijlka, danas student Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu koja je vodila program.
Okupljenim građanima najpre se obratila Nađa Matić, maturant Valjevske gimnazije koja je bila koordinator šetnje do Novog Sada. Kao neko ko je učestvovao u tri šetnje do sada, ocenila je da je ova bila najteža, čemu su doprinele promenljive vremenske okolnosti, čas previsoka temperature, čas pljusak, grmljavina, grad i vetar, ali i zbog konfiguracije terena, brojnih uzbrdica, nizbrdica i najteže deonice Fruške gore.
“Pročli smo putevima kojim se do sada nije prolazilo, probudili smo i osvestili i najmanja mesta i pokazali svima koliko se srednjoškolsci i studenti iskreno bore za bolje sutra svih ljudi u našoj drzavi. Želim još jednom da se zahvalim svim gradovima koji su ucestvovali u ovoj šetnji i želim da čestitam svim šetačima u ovom velikom podvigu! Pozivam sve sugrađane da se probude, da više ne stoje iza nas dece, jer mi ovo sami ne možemo. Nastavljamo našu borbu do kraja, ali nam je silno potrebna vaša pomoć. Valjevo, probudi se!”, poručila je Nađa Matić uz naklon do poda Bogdanu Milovanoviću, biciklisti koji je naš grad predstavljao u istorijskoj vožnji do Strazbura poručivši mu da je ponos Valjeva i da će zauvek ostati upamćen po tome što je uradio za svoj grad.
Lazar Petrović, učenik trećeg razreda Valjevske gimnazije, ukazao je na to da ih je na Gradskom trgu okupila nepravda koja, kako je rekao, nije nesrećan splet okolnosti, već posledica dugogodišnje nebrige, bahatosti i korupcije vlasti koja je izgubila svaki osećaj odgovornosti prema sopstvenom narodu.
“Danas stojim pred vama sa ponosom, ali i sa tugom. Ponosan, jer vidim tolíko odvažnih ljudi koji nisu pristali da ćute pred nepravdom. Ponosan jer znam da svaki pedalj koji smo prošli, svaki korak koji smo napravili, ima težinu istine, težinu borbe za dostojanstvo i život. Ali, stojim i sa tugom, jer nas je na ovaj put naterala tragedija jer su nas na proteste izveli bol, nepravda i osećaj izdaje. Mi, koji smo pešačili, vozili bicikle, dolazili iz svakog kutka, nismo samo pokazali fizičku istrajnost, mi smo pokazali ono što ovu zemlju još uvek drži na nogama – solidarnost, hrabrost, veru da je drugačija Srbija moguća. Srbija u kojoj se profesori ne plaše da stanu uz svoje studente. Srbija u kojoj građani podržavaju jedni druge, ne pitajući se za ime, prezime, stranku ili poreklo”, poručio je Lazar i zahvalio nekolicini profesora koji su bili uz njega sve vreme, pružali mu reči utehe i ohrabrenja i pokazali da pravo obrazovanje nije samo prenošenje znanja, već i vaspitanje u duhu istine i pravde!
“Ali, naš posao nije završen. Ne smemo da se zadovoljimo simbolikom. Mi moramo jasno i glasno reći: “Ova vlast je izgubila moralno pravo da vodi ovu zemlju”. Njihova odgovornost za nesreće i smrt naših sugrađana je jasna. I dok god ne dođe do prave pravde, dok odgovorni ne budu procesuirani, dok sistem ne bude promenjen iz korena – mi ne smemo stati! Mi nismo ovde da molimo za promene. Mi ih zahtevamo. I sve dok postoji i jedan čovek koji neće pristati na laž, dok postoji i jedan čovek koji neće pokleknuti pred nepravdom, ova borba će trajati. Zato, neka se čuje jasno za sve one koji više nemaju glasa da govore, za sve buduće generacije – NEĆEMO STATI!”, poručio je Lazar Petrović.
Beograd, pa Karaljevo, pa Novi Sad, i opet u Valjevu, na Gradskom trgu, naša sugrađanka, nekada učenica Valjevske gimnazije, danas ponosni student Fakulteta političkih nauka u Beogradu, Lena Lazić, pozdravila je Valjevce i poručila im da iako su u njihovim očima oni heroji, zapravo su deca, deca koja žele da se izbore za zajedničku budućnost, ali i budućnost onih koji tek dolaze.
“Koračali smo hrabro, koračali smo i onda kada smo pomislili da nas telo izdaje, koračali smo po kiši, po suncu, po betonu i po travi sa istim ciljem u glavi, istom željom za promenom i istom nadom da će ta promena preći iz sna u javu. Ovo nije kraj naše borbe, ovo je samo početak. Kraj će doći tek onda kada se zahtevi ispune i pravda zadovolji!”, poručila je Lena Lazić.
Mladi gimnazijalac koji je uvek na čelu kolone, iskusan “šetač”, “zaštitno lice” srednjoškolaca Vukašin Milovanović, iskreno, od srca podelio je sa okupljenima najupečatljiviiji trenutak koji je doživeo za svih ovih šest meseci trajanja studentskih protesta, izvinjavajući se ako “pokvari” dobru atmosferu koja je ove večeri vladala na Gradskom trgu.
“Kad smo došli u Novi Sad, kad su nas dočekali kod Futoške pijace, uputili smo se ka Železničkoj stanici, gde je sve počelo, gde se desila tragedija. U prvom redu sam išao sa drugovima iz Užica i Kraljeva, i jedan od njih je rekao da smo došli da vidimo ono zbog čega smo ustali da se borimo, nakon čega je počeo da place. Više od 10.000 ljudi je ćutalo i plakalo, u vazduhu se oseća takva bol I tuga, to ne može rečima da se opiše. Gledao sam objekat, one rupe gde su bile zatege koje su držale nadstrešnicu i u glavi su mi motao film pada. Niko niije mogao da se smiri. I sada kada primećujemo da raspoloženje u narodu pada, da više ne žele da se bore, ja bih poručio svima da odu tamo, onda bi im bilo jasno zašto se borimo i zašto ne smemo odustati”, rekao je Vukašin Milovanović.
Profesor Valjevske gimnazije, jedan od onih o kojima je Lazar pričao, koji su sve vreme uz svoje učenike, ne formalno, već istinski, Željko Ljubičić inspirisan sinovljevim tolkinovskim komentarom po povratku iz Novog Sada, uporedo je šetnje po Srbiji, blokade, trčanja, maratone i štafete, biciklističke ture od Pazara do Strazbura sa čuvenim Tolkinovim romanom epske fantastike “Gospodar prstenova”.
“Da, išao sam zapravo u Mordor, da tamo bacim Prsten, ili bar jedan negov delić. Naravno, ne sam, bio sam deo družine. Družine Prstena. Hobiti, Vilenjaci, Patuljci i Ljudi… svi smo tu, u koloni iz Valjeva za Novi Sad: đaci i studenti, profesori i roditelji, penzioneri, nacionalisti i internacionalisti, četnici I jugonostolgičari, rokeri i oni drugi… Kolona se usput uvećavala, bilo nas je iz Užica, Bajine Bašte i Milanovca, pa Milutin iz Sevojna, poljoprivrednik.. A tu, u životu je i ona druga družina – Orkovi, Balrozi, Uruk- hai, Gundabad-orkovi i nesretni Saruman. Družina koja radi na mordorizaciji Srbije već trinaest godina. A, kako jezivo izgleda takva Srbija svedočili su na našem putu najviše Lučani, Draginje i novosadska železnička stanica. Nismo prelazili Albaniju , ni išli na Sremski front, al opet nekako liči, opet nekako i nije baš – i jeste! Na primer, ona fotografija sa onim munjama i onim nebom, a dole, u dnu slike – mali hobiti u žutim kišnim kabanicama! Pa zastave na vetru, što vijore. Uplakane žene pokraj puta, sa čokoladom (za decu, naš stari običaj) Improvizovane poljske bolnice i mali ranjenici. Pa slavske trpeze, kalorijsko izobilje u punom sjaju, i vatrometi kao za oslobodioce! I, na kraju, novosadska stanica u ponoć, kao Ćele-kula, što vapi za pravdom. A, pravda mora doći, kad-tad u budućnosti, kako u velikim mitskim pričama tako i u životu”, poruka je koju je poslao profesor Željko Ljubičić.
Bogdan Milovanović, bivši gimnazijalac, student Matematičkog fakulteta u Beogradu koji je pokazao neviđenu hrabrost i izdržljivost i učinio celo Valjevo ponosnim vozeći turu do Strazbura, skromno je zahvalio svojim sugrađanima na dočeku, ali i podršci koju su mu pružili tokom i pre polaska za Strazbur.
“Nisam neki govornik, mnogo mi bolje ide voženje bicikle. Nije mi problem da to i ponovim, samo ne dozvolite da naš trud bude uzalud”, snažna je poruka ovog sjajnog Valjevca.
Okupljeni na Gradskom trgu gromoglasnim aplauzom su poslali ljubav i podršku maratoncima koji trče u Brisel, među kojima su i dvojica Valjevaca – Aleksa Dimitrijević i Andrej Ranković!
Za kraj je usledio vatromet, muzika, a građani su jednoglasno izglasali i polazak u šetnju gradskim ulicama.
B. M.