Građani Valjeva su ih ispratili prošle srede, a juče im je organizovan i svečani doček sa dodelom diploma. Učenici valjevskih srednjih škola, u najvećem broju gimnazijlaci, neki punoletni, ali i oni maloletni, u pratnji profesora, roditelja, kao i studenata iz Valjeva, krenuli su 12. marta u trodnevni Protestni marš do Beograda na skup, koji je prema mnogim ocenama bio najveći skup u istoriji naše zemlje! Prešli su, prema njihovim procenama, oko 122 kilometra, sa pauzama za noćenje u Lazarevcu, Obrenovcu i Beogradu. Kako mnogi od njih komentarišu, tako nešto se dešava jednom u životu! Bilo bi neumesno izdvojiti nekog od učenika da podeli sa nama svoje utiske, jer svaki njihov utisak je važan, poduhvat svakog od njih se broji, zato nam impresije sa ove pustolovine, ili kako mnogi kažu “životne lekcije”, donosi neko ko uvek stoji na čelu kolone i kada se odaje počast stradalima i kada se kreće u protestnu šetnju, ali ne kao predvodnik, nego kao zaštitnik, jedan od onih profesora koji uvek stoje uz svoje učenike – profesor srpskog jezika i književnosti u Valjevskoj gimnaziji Milan Popović.
“Najjači utisak ovog putovanja za mene su upravo deca! Naša deca su bila deca za primer. Ista ona deca koja su poslednjih dana ozloglašena u medijima, kao razbojnici, kao nasilnici. Dugo sam u školi i deci predajem humanizam i renesansu u prvoj godini. Najsvetlije doba čovečanstva su upravo humanizam i renesansa. A, u to vreme, pre nekih 600 godina, mi smo bili pod Turcima. Godinama sam učenicima govorio da nikada ne možemo nadoknaditi humanizam i renesansu, dok je Evropa cvetala, mi smo bili pod Turcima, i da ih jednostavno ne možemo nikada stići. A, onda su meni ova naša dece pokazala humanizam i renesansu. Ja u njima prepoznajem tu solidarnost. To je ona solidarnost koja među starijima uopšte ne postoji. Ta deca su shvatila šta je to humanizam i šta je renesansa. I to je možda najjači utisak sa čitavog putovanja. Naravno, prepoznao sam ga još pre četiri meseca, sad sam samo utvrdio gradivo, ništa više. Deca nas na ulici uče”, objašnjava profesor Popović.
Na pitanje da li smo ih potcenili, da li smo sumnjali u njih, kaže da nije kompetentan da odgovori, jer je uvek na strani dece!
“Nekako sam uvek znao da evolucija ide u napred, i da ta deca ne mogu biti gluplja od nas starijih. Nekad pomislite da su autistični, da su stalno na telefonima, a to je njihov način obraćanja koji ja ne razumem. Ta deca su nam dokazala upravo sve suprotno, oni, neću reći da imaju empatiju, nago saosećanje, da su divni, da su zreli ljudi. Sada su mi samo potvrdili sve te moje pretpostavke, da su putokaz koji treba da pratimo mi, odrasli. I ja sam populno ubeđen u to, da će ovi studenti za koju godinu preuzeti i voditi ovu državu u nekom pravom smeru, da se ovo više nikad neće ni pronavljati. Ubeđen sam”, poručuje profesor Popović koji je godinama odbijao da bude razredni starešina upravo zbog prevelike odgovornosti, a sada je sa još sedam kolega poveo preko 150 učenika takoreći u nepoznato! Nisu znali ni šta ih sve očekuje na putu, ni na protestu Beogradu, zbog, kako kaže, konstantnog podizanja tenzija i izazivanja straha među ljudima.
“Kad se desilo ovo, ja nisam imao više kud. Shvatio sam da je takva situacija, da opasnost vreba iza svakog ćoška, i ja sam morao da krenem sa njima, i da budem sa njima. Jednostavno, to mi je poziv, i morao sam. Imali smo situaciju da smo izveli decu na proteste u 14 sati, posle sat i po, imali smo dojave da su krenule prve čarke. Istrog trena smo vratili maloletnu decu u školu, odnosno sve koji nisu imali podršku roditelja i oni su još jednom pokazali izuzetnu zrelost, iako su želeli da budu na protestu, prihvatili su činjenicu da ne smeju biti na ulici i prihvatili su tu odluku. Kada je tokom odavanja počasti pušten zvučni udar, kako već to nazivaju, neki naši učenici su bili kod Cvetnog trga, predsednica Učeničkog parlamenta Milica Tomić je zadobila povrede noge, obratila se za medicinsku pomoć, ali je ostala sa nama, čak je i svih ovih dana dolazila u školu. I tokom putovanja bilo je brojnih problema. Povrede su bile stravične, žuljevi, podlivi. Prvog dana prešli smo 42 km, drugi dan 45 km, a treći 36. Kada smo bili na ručku u kopovima posle Vreoca, ljudi iz “Kolubare” su obezbedili autobus i sanitet za sve koji su povređeni, da ne pešače, ali sva ta deca su odbila da se prevezu, nastavila da idu u papučama i svi su ušli u Obrenovac, prihvatili su da trpe bolove”, neke su od situacija u kojima su se našli valjevski učenici na Protestnom maršu.
Odreženi mediji objavili su već prvog dana njihovog puta kako su Valjevci krenuli u Beograd da prave nerede, onda su se bavili time gde će prenoćiti smeštajući njihov poduhvat u političke okvire. Neko bi se na te provokacije “upecao”, ali ne i ovi mladi ljudi. Kako kaže profesor Popović, ta deca su za četiri meseca mnogo sazrela, postala tako dobro organizovana, pronicljiva, a veliku podršku u tome dobili su i od aktuelnih studenata, doskorašnjih gimnazijalaca, koji su im držali obuku pred polazak. Sve te negativne priče, koje su do njih došle drugog dana, kada su bili u blizini Vreoca, su ih zgranule, ali ujedno dale im elana da nastave napred, ne samo na ovom putu, već i u ovoj zajedničkoj borbi.
“Naravno da je želja svih nas, i đaka i profesora, da se sutra vratimo u klupe, ali realnost je sasvim drugačija. Deca su spremna da izgube godinu, jednako kao i studenti. Sloboda i pravda nemaju cenu, mi moramo da se pokažemo kao zrelo društvo iako ne živimo u zrelom društvu i da na kraju iz svega ovoga izađemo kao pobednici. Ovo nije moje, ovo je razmišljanje đaka, ja se samo sa njim slažem. Svi zahtevi moraju biti ispunjeni. Kada smo stupali u obustavu nastave 17. decembra i mi i deca smo doneli istu odluku, i ta naša odluka će trajati sve do ispunjenja. Škola neće početi da radi dok se ne ispune zahtevi studenata”, poručuje Popović.
Na konstataciju da ne dele sve kolege isto mišljenje, kaže da je to fenomen.
“Svi jedemo isti hleb i svi bi trebalo da radimo isti posao, ali stvarnost nas demantuje. Mi u gradu imamo ljude koji se doslovno prave slepi i nemi. Smatram da u ovom trenutku nemamo pravo da ulazimo u učionice, da se igramo škole, škola ne postoji od pada nadstrešnice. Možemo stvarati nekakav privid, ali škola ne postoji. Zamolio bih sve kolege da se dozovu pameti. Oni koji danas ulaze u učionice, oni nisu dostojni da rade posao kojim se bave. Zahtevi studenata, zahtevi srednjoškolaca, su elementarni. Bez toga nema škole. Dugo se pričalo o tome kako se mi prosvetari borimo se za svoja prava, za veću platu. To je apsolutno neistina. Mi smo prihvatili da ne primamo platu. Meni je interesantno šta i kako razmišljaju kolege u školama koje rade. To su isti oni ljudi koje studenti, đaci, ne mogu da nauče šta je to solidarnost. Svi mi imamo decu, i naša deca su na fakultetima. Šta treba da se desi da se ovde nekakva kolektivna svest pokrene? Ne znam šta treba posle tog zvučnog topa, gde su bile trudice, maloletnici, deca, šta treba da se desi? Mogli smo da imamo stampedo i hiljade pregaženih i ko zna koliko stotina ili hiljada mrtvih u Beogradu. Škole danas funkcionišu, neki idu na časove, meni to nije jasno”, ocenjuje profesor Valjevske gimnazije koji smatra da deca u ovoj situaciju uče jednu životnu lekciju, ali i da ujedno, uče nas odrasle da nam nema budućnosti ako se ne izborimo za neko bolje, pravednije društvo!
“Mi ovde imamo ne jednu, već desetak generacija i moram da primetimo da su se prvi put pojavile generacije koje žele da ostanu. Ja sam deci govorio da završe neki dobar fakultet – elektrotehniku, medicinu, nešto što im daje mogućnost da pobegnuodavde, i onda vas demantuju patriote, jer ova deca su patriote, ne lažne, nego prave, koje žele da ostanu ovde i naprave bolje društvo, bolju državu. Spremni da podnesu svaku žrtvu. Pitaju me da li je sledeća Subotica i da li idemo – naravno da idemo!”
B. M.
