Portal Valjevska posla treću godinu zaredom objavljuje serijal “Najbolji među najboljima”, posvećen đacima generacije svih valjevskih osnovnih i srednjih škola. Smatramo da je jako važno da Valjevo upozna svoje najuspešnije učenike na pravi način i da naši “svepetičari” zaslužuju posebno predstavljanje, ne samo zbog toga što su vredno učili i osvajali nagrade, već zato što zaista predstavljaju mlade ljude za primer. Serijal je ujedno i prilika da se toj izuzetnoj deci zahvalimo na vrednom radu i trudu, na istrajnosti, da im poželimo sve najbolje u daljem školovanju i životu, da im javno pošaljemo poruku da smo ponosni na njih i da nam njihov uspeh itekako znači, jer upravo su oni naša budućnost. Jedna od najboljih među najboljima je Anastasija Radovanović, Đak generacije Srednje muzičke škole “Živorad Grbić”.
Anastasija Radovanović rođena je 23. aprila 2005. godine u Valjevu. Ćerka Suzana i Veljka Radovanovića. Pohađala je SMŠ “Živorad Grbić” i Valjevsku gimnaziju. Osim što je proglašena za Đaka generacije srednje škole, Anastasiji je dodeljena i posebna nagrada za najboljeg učenika u vannastavnim aktivnostima. Tokom srednjoškolskog muzičkog obrazovanja bila je član Etno-muzikološke, Bibliotečko-novinarske i Dramska sekcije. Istovremeno, član je muzičke i literarne sekcije, kao učenica Valjevske gimnazije. Ostvarila je preko 140 nastupa, sa raznim asamblima, uključujući i solističke nastupe, u okviru projekata SMŠ “Živorad Grbić”, Valjevske gimnazije i grada Valjeva, i tim povodom je nagrađena od strane SMŠ “Živorad Grbić” pohvalom za angažovanje i doprinos kvalitetu vannastavnim aktivnostima škole generacije 2020-2024. Takmičila se iz teoretskih predmeta (harmonija, solfeđo, teorija muzike) na takmičenjima republičkog i međunarodnog ranga osvajajući prve i druge nagrade i jednu treću nagradu. Kao član Devojačkog hora MŠ “Živorad Grbić” učestvovala je na mnogobrojnim takmičenjima gde je hor ostvarivao zapažene rezultate, među kojima je najzapaženija treća nagrada na međunarodnom Ohridskom festivalu horova. Bila je učesnik “master klasova” prof. Roka Zgonca, prof. Vladimira Markovića, prof. Atile Saboa i prof. dr Agate Kučera Vitkai. Bila je proglašena za najuspešnijeg učenika trećeg razreda SMŠ “Živorad Grbić” u 2022/2023. Proglašena je učenikom generacije 2020- 2024. SMŠ “Živorad Grbić”.
Od šestog razreda je u klasi prof. mr Snežane Stevanović. Član je Gudačkog kamernog orkestra Fenix, koji predvodi prof. mr Snežana Stevanović, sa kojim je osvajala prestižne nagrade, među kojima najveću pažnju privlači Nagrada apsolutnog pobednika takmičenja na 5. Međunarodnom takmičenju gudača “Zlatne stepenice” i Prva nagrada na takmičenju gudača u Idriji “Musical lace”. Davala je intervjue u vezi sa svojim postignućima i za televiziju V92, VA plus, Brainz TV, a ujedno kao član Dramske sekcije učestvovala je u projektu koji je nastao saradnjom MŠ “Živorad Grbić” i kompanijom Europrom kao članom Domaćeg trgovinskog lanca.
Član je Dečjeg crkvenog hora “Hadži Ruvim”, sada preimenovanog u “Emanuil”. Nagradu za najbolji solistički nastup na drugom Valjevskom festivalu horova “Horfest” osvojila je 2017. godine. Danas za taj hor piše i komponuje dečje crkvene pesme, koje se nalaze na najnovijem studijskom albumu hora. Crkvena opština Valjevo pri hramu Pokrova Presvete Bogorodice u Valjevu dodelila joj je 2018. godine gramatu kao dugogodišnjem članu Dečjeg crkvenog hora “Hadži Ruvim” za ljubav pokazanu prema blagolepiju Službe Božije. Od januara 2023. godine, aktivan je član muzičke grupe “Poliptih”, a kasnije i grupe “Melem”, čije projekte organizuje i podržava grad Valjevo.
Njeno literarno umeće je pohvaljeno i od strane nastavničkog veća Valjevske gimnazije, a i na konkursu mladih pesnika časopisa “AKT”. Tokom dosadašnjeg obrazovanja bavila se recitovanjem i glumom. Bila je jedan od organizatora humanitarnog koncerta “Širi ljubav” za svog sugrađanina i školskog druga Andreja Todorovića.P rimalac je stipendije Dositeja, Fonda za mladetalente Republike Srbije.
“Anastasija Radovanović je tiha, skromna, nenametljiva i odmerena u ponašanju, ali sveprisutna u školskim aktivnostima i uspešna u takmičenjima. Kroz predanost, trud i rad, zasijala je u punom sjaju, kojim je obasjavala celu našu školu, pa i grad. Svojom glumom, pisanjem, komponovanjem i sviranjem violine predstavila nam se kao mlada devojka sa mnogo talenata. Dobar drug prema svima u odeljenju, uvek spremna da pomogne. Učenica kojoj se u pogledu i svakom delu videlo da voli svoju školu i da je ponosna što je deo nje”, opisala je Anaastasiju Radovanović odeljenski starešina Svetlana Đuković.
– Koliko ti znači priznanje ĐAK GENERACIJE?
Kada se trudite da izgradite najbolju verziju sebe i sve znanje koje imate usmerite samo ka sazrevanju u jednu obrazovanu i samosvesnu osobu, ne očekujete nagradu. Sve ove godine me je motivisala želja da znam što više i da iskoristim svoj kvalitet u svim poljima gde će se moje znanje proširiti. Nisam očekivala nagradu, kao finalni rezultat mog zalaganja, tako da je nagrada za đaka generacije, za mene bila kao poklon za moj trud.
– Koliko truda i rada je potrebno izdvojiti da bi neko postao đak generacije? Koliko je to, u tvom slučaju, bilo teško?
S obzirom na to da sam bila odličan učenik i Valjevske gimnazije i SMŠ “Živorad Grbić” istovremeno, mogu slobodno da kažem da je dobra organizacija vremena krucijalna, da bi se postigao željeni rezultat. Muzika je za mene lek, tako da je boravak u muzičkoj školi, bio vrsta odmora i nijedan čas, priprema za takmičenje, proba, nije predstavljala obavezu, već uživanje u stvaranju muzike. Uspela sam da nadogradim svoje muzičko, literarno i glumačko biće i otkrijem sebe kao čoveka koji živi da bi stvarao i ostavio neki dublji trag kojim će neke buduće generacije hoditi. Smatram da svaka osoba koja se vodi ovakvim stavom, ne vidi ništa kao poteškoću i sa elanom prihvata svaki zadatak.
– Šta je bila motivacija, a koje su bile prepreke i problemi na tom putu ka dobijanju laskave titule ĐAK GENERACIJE?
Želja da znam što više, kao što sam rekla jeste motivacija, koja je u sklopu mog vaspitanja i radnih navika. Jedina prepreka koja se mogla pokrasti, jeste kad vam zafali taj 25. sat u danu da uradite sve što ste zamislili, ali onda sebe vratim na prvi korak – organizaciju i problem je rešen.
– Da li misliš da priznanje ĐAK GENERACIJE može da ti pomogne u nastavku obrazovanja i u daljem životu (npr. prilikom zaposlenja i dr.) i na koji način?
Mislim da će mi više u životu značiti ova titula, kada se sa osmehom setim u starosti srednjoškolskih dana, svesna da sam taj uspeh postigla samo svojim znanjem i pritom ostala dosledna sebi, što je danas zaista teško. Možda pri upisu na fakultet ili prijavi za posao, ova nagrada bude od presudnog značaja, jer je ja doživljavam kao jedan od svojih ponosa, ali niko ne može znati kuda vetrovi čoveka nose.
– Kako se među vršnjacima gleda na priznanje ĐAK GENERACIJE? Da li je popularno biti ĐAK GENERACIJE, ili ne?
Mnogi moji vršnjaci nisu svesni da ako žele da napreduju, moraju da se odreknu jednog dela svog slobodnog vremena i tu energiju usmere ka cilju. Imala sam sreću da odeljenje čiji sam učenik bila, bude sastavljeno od malog broj ljudi, koji mi ostaju prijatelji za ceo život i na samoj svečanosti rekla sam da oni ovu nagradu dožive i kao svoju, jer sam sa njima stasala, prošla jedan predivan period života i kako sam upoznala njih, tako sam i sebe. Na tome sam im neizmerno zahvalna.
– Navedi uspomene koje ćeš posebno poneti iz srednje škole?
Sve uspomene na srenju školu, vezane su za pojedinosti mojih prijatelja. Vezane su za specifičnosti naših ličnosti, spanje nespojivog i upoznavanje različitih profila ljudi. Za mene je srednja škola bila poput treninga za život i dalje školovanje. Ovaj period života povezan je sa rečju OSMEH, za koji i sama smatram da je najbolji pokazatelj atmosfere koja je kružila ove četiri godine oko svih nas u muzičkoj školi.
– Najvažnija (životna) lekcija koju si naučio u školi?
Naučila sam da ozbiljnost, posvećenost i potpuna koncentracija pri radu, štede vreme, treniraju našu brzinu učenja i čine nas odgovornijim. Na sreću bavila sam se muzikom i jezicima sve ove četiri godine intezivno, i kao polja za koja sam najviše zaineteresovana, nisu iscrpljivala moje rezervoare kreativnosti, već ih samo dopunjavala i činila bogatijim.
– Koji fakultet i smer si upisao?
Upisala sam Akademiju umetnosti u Novom Sadu, smer Izvođačke umetnosti – violina. Odluka da se bavim u životu materijom koja me zanima i koja me kao učenika oblikuje u smeru koji ponaviše odgovara mojoj ličnosti, vodila me ka opredeljenju za navedene fakultet.
– Kakvi su tvoji planovi za budućnost, vizije i želje po završetku školovanja?
Bavila bih se nekim umetničkim radom, gde bi verovatno muzika igrala najveću ulogu. Muzika je čisto duhovna tvorevina, gde bih mogla sve kvalitete i ideje psihičkog ja, da usavršim i prenesem dalje u budućnost. Muzika nije mrtvo slovo na papiru i ta njena besmrtnost, dozvoljava svakome da pokida granice svoje mašte. Zahvaljujući sviranju ja sam upoznala sve svoje mane i vrline. Trudiću se da svoje umetničko biće negujem kroz muziku, jer tako negujem čoveka u sebi.
– Da li po završetku školovanja vidiš sebe i planiraš da ostaneš da živiš i radiš u Srbiji?
12. Ukoliko naiđem na odgovarajuću poslovnu priliku u Srbiji, ostaću. Ukoliko se desi da posao nađem vam granica svoje zemlje, znam da će me vući srce da se vratim, jer ovde mi je porodica, moj oslonac. Za mene važi ona rečenica: Svuda pođi, svojoj kući dođi! I ja ne nameravam da se te rečenice odreknem, sve dok znam gde je moje gnezdo i gde su moji počeci.
– Na kraju, poruka narednim generacijama?
Na završnoj svačanosti rekla sam svoju poruku narednim generacijama: Carpe diem. Iskoristite sve svoje potencijale na najbolji mogući način i svoj kvalitet usmerite samo ka putu koji će da ih nadograđuje. U tom emotivnom momentu obratila sam se roditeljima, zahvalivši im se jer su utkali u moje vaspitanje i radnu naviku da nikada ciljevi ne budu ti koji me ispunjavaju život, već da mi ispunjen život bude cilj.
Anastasija Radovanović je kako Đak generacije od MŠ “Živorad Grbić” na poklon dobila knjigu, buket cveća i plaćene troškove za prijemni ispit. Međutim, kako je sama istakla, najlepši poklon za nju od škole bio je to što su direktorka, razredne starešine, profesori i pomoćni radnici, sve njene školske drugove i drugarice iz odeljenja doživljvali kao svoju decu i uvek imali neizmerno razumevanja za njih. To je, kako je Anastasija naglasila na kraju, osećaj da nisu deo kolektiva, već porodice.
Autor serijala: Marija Pterović-Marković, dipl. novinar
