Ženska perspektiva u savremenoj srpskoj prozi bila je tema četvrte književne večeri autora našeg sugrađanina, diplomate i pisca Saše Obradovića u okviru koje je ugostio književnice Ljubicu Arsić, Tanju Stupar Trifunović i Marijanu Čanak. Njih tri, ali i raniji gosti Obradovića u Valjevu poput izuzetnih pisaca Vladana Matijevića, Enesa Halilovića, Aleksandra Šurbatovića, Danice Vukićević, Srđana Tešina i Bojana Savića, potvrdili su ono što je autor serijala “Nove priče, novi horizonti” i obećao – kvalitetne razgovore je vratio u Valjevo! A mi bismo dodali, bacio je svetlo i našu pažnju usmerio na sjajne književnike i odličnu književnost, kao svojevrsu preporuku i dela vredna pažnje.
Dovoljne su bile dve, od ukupno 201 priče Ljubice Arsić iz njene knjige kratkih priča “Maco, da l’ me voliš” za koju je 2005. godine dobila Andrićevu nagradu, da poželim da je što pre imam u rukama. Život si mi upropastio, Gde su mi bile oči, Pravićeš me ti od blata, Duni, opet si pio, Najbolje da si se oženio sa svojom mamom, ili Dokle ćeš da zvocaš, Ti si jedina koju sam ikad želeo, samo su neki od naslova, podeljenih na muške i ženske, iz kojih su se rascvetale sasvim šašave priče, otkrio je voditelj objasnivši da knjiga “Maco, da l’ me voliš” bespoštedno secira, pa i raskrinkava romantične predstave o ljubavi.
“Početna inicijacija bila je da sakupim te rečenice koje nemaju veze sa ljubavlju. One su vrsta ping ponga. Da bismo se odbranili od neke romantike, nežnosti, upotrebljavamo te floskule, da bi započeli razgovor, ali na pogrešan način. Ta floskula “Zašto nisi upalila bojler”, “Sediš, listaš časopis, a ja rintam”, traži razgovor, ali zapravo izaziva svađu. Meni je bilo interesantno kako ljudi umesto lepe nežne reči, nečega što je podsticajno, duhovno, koriste pitaj boga otkada te rečenice kao neku vrst loptice koju bacaju u tuđe dvorište izazivajući nešto što je uznemirenje, ljutnja. Prikupila sam oko 300 tih rečenica, a tek onda na predlog prijatelja krenula da pišem priče koje su trebale da pokažu ljudske odnose, da ukažu na ono što je muško-ženski problem, priče koje su mene zasmejavale, koje sam pisala punog srca i tom prilikom osetila pravu draž pisanja”, otkrila je Ljubica Arsić- .
Marijana Čanak koja je pre par nedelja dobila nagradu “Voja Čolanović” za najbolju knjigu pripovedaka na srpskom jeziku predstavljena je ove večeri knjigom iz 2022. godine „Klara Klarisa”, romanom koji je bio u najužem izboru za NIN-ovu nagradu i koji spada u ona snažna dela koja slave individualnu slobodu, uz istovremeno neizbežnu tešku i apsolutnu kritiku patrijarhalnog društva koje nameće ženi određene životne obrasce. Po uverenju domaćina ove večeri, pomenuti roman je jedan od najvećih domaćih savremenih romana na temu odnosa individue prema kolektivitetu.
“Klara se pojavila najpre kao ime, kao snažan glas, potom sam mogla da je vizualizujem i zapitam ko je ta žena, šta je njena priča, koji je njena strast, talenat, kakav dar ima i kakve odnose gradi. I zapravo je Klara meni počela da priča ovu priču, šta se krije iza te žene, koliko je njena pojavnost u skladu ili suprotnosti sa onim što je iznutra. Nisam znala kuda će me ta priča odvesti, ali sam joj verovala. Klara me je vodila kroz taj proces i otkrivala tu mrežu odnosa, a upravo ta tema odnosa koje gradimo jeste centralna tema romana. Svi odnosi su mesto rizika, kroz svaki odnos se možemo pronaći, ali i izgubiti i to je suština ove priče! Bez obzira na sve odnose koje gradimo, u koje se upuštamo, suštinsko pitanje je odnos prema samom sebi”, otkrila je Marijana Čanak.
Roman „Otkakao sam kupila labuda“ književnice iz Banjaluke Tanje Stupar Trifunović, donosi priču o ženama koje se ne uklapaju u opšti poredak stvari. Roman o slobodi, ali i o prilagođavanju, o nezadovoljstvu, jednoj tihoj pobuni protiv lažnih društvenih konvencija, poneo je 2019. godine Vitalovu nagradu za roman godine.
“Nas tri nismo ovde slučajno. Shvatila sam da su među nama te zajedničke niti u našim knjigama. Uvek su me zanimali odnosi među ljudima, porodični, roditeljski, ljubavni, svi mogući. Kod nas se često kao fraza govori da sve dolazi iz porodice. Ta rečenica je dosta teška i kompleksna, ali mi doslovno nosimo sve iz svojih porodica, odnose, razmišljanja, sve ono što ćemo kasnije živeti i to sve prenosimo u relacije sa drugim ljudima. Uvek me je zanimalo kako se to što nosimo sa sobom reflektuje i kroz naše odnose sa drugima, to mi je bilo u fokusu svih, pa i ove knjige. Dok sam pisala osećala sam se u svom gradu odgurnuto od cele životne sredine, osećala sam neku vrstu izgnanstva i mislim da je to delom završilo u tom romanu kroz ta dva lika koja su teška margina društva u kom žive. Jednim delom to je knjiga o ljubavi dve žene, ali i ljubavi prema književnosti. Ovaj roman je moj pokušaj da se odužim mojim lektirama, ne školskim, već knjigama koje su mi bile važne i kroz koje sam sazrevala ne samo kao osoba, nego i književno”, podelila je sa publikom Tanja Stupar Trifunović.
Da li su sve dobre priče odavno napisane, da li je ženski glas u književnosti doneo nešto novo, drugačije, originalno, da li ženska perspektiva sagledavanja sveta i sopstvenog položaju u tom svetu poslednjih decenija dobija pun zamah, i da li muškarci imaju još nešto da kažu, bila su pitanja za sve tri učesnice ove književne večeri i moglo bi se reći da su se u odgovoru pretežno složile.
Stav ovih književnica je da postoje muško i žensko pismo, da nisu u pitanju bolji ili gori, nego različiti pogledi, drugačiji senzibiliteti pripovedanja. Ženski glas je do skora bio stišan, do 19. veka gotovo da nisu ni pisale, ili su to činile pod pseudonimom, dok muškarci imaju uporište još od Homera do danas. Na sreću, ta brana je dignuta i izgleda da žene imaju šta da kažu, da imaju jednu prefinjenost, književnu kulturu koja im omogućava da to kažu na pravi način, što i gošće Saše Obradovića svedoče.
„Svi mi pričamo jedne te iste priče, a pričamo ih zato što su važne čoveku, svakom ljudskom biću, jer bez obzira na modernizaciju, čovek je uvek zapitan nad sobom, sopstvom, ljubavlju, dušom, uvek je nov u svetu i otkriva novo u odnosu na prethodnike. Književnost je u tom smislu za mene uvek novo otkrivanje, novi način da se nešto kaže“, poručila je Tanja Stupar Trifunović.
Sa druge strane, Marijana Čanak smatra da niko ne može napisati nešto što je potpuno novo i drugačije od svega dosadašnjeg.
„Uporište na koje se ja oslanjam u književnosti jesu mitologije. To je korpus priča koje beleže sva moguća ljudska iskustva, ne samo ono što smo doživeli nego i što je moguće da ćemo doživeti. Kao savremeni autori mi recikliramo te mitske priče, a ono što je novo je naš autentični, jedinstveni stil kojim to radimo. Na nov drugačiji način u skladu sa vremenom u kom živimo, mi oživljavamo arhetipove. Ne volim da delim književnost na mušku i žensku, za mene je književnost nedeljiva i stvaralački proces je područje koje nudi tu mogućnost transformacije, književnost mi pruža mogućnost da pišem iz pozicije muškarca, stabla, bube…“, nešto drugačiji je stav mlade književnice.
B. M.
