Predstavnici opozicione koalicije “Svanuće” održali su konferenciju za medije posvećenu geološkim istraživanjima na području planine Bobije, statusu zaštite valjevskih planina i potencijalnim posledicama koje bi rudarske aktivnosti mogle imati na sliv akumulacije Stubo-Rovni i vodosnabdevanje građana. Na konferenciji su govorili odbornica koalicije Jasminka Nedeljković, aktivista Vladimir Đorđević i diplomirani inženjer šumarstva Aleksandar Manojlović. Koalicija “Svanuće” traži od nadležnih institucija da zaustave izdavanje rudarskih dozvola u slivu akumulacije Stubo-Rovni, kao i pokretanje postupka pune zaštite Medvednika i Jablanika. Ocenjeno je da istraživanja na području Bobije predstavljaju potencijalnu pretnju po vodne resurse, šumske ekosisteme i zdravlje stanovništva, zbog čega od lokalnih i republičkih institucija zahtevaju primenu postojećih propisa o zaštiti prirode i izvorišta vode.
Jasminka Nedeljković navela je da su istražni radovi na području Bobije već u toku i ocenila da obuhvat planiranih istraživanja značajno prevazilazi samo područje te planine. Prema njenim rečima, projekat pod nazivom “Bobija” prostire se na oko 20.800 hektara i obuhvata gotovo čitav Medvednik, značajne delove Jablanika, kao i područja Rebelja, Vujinovače i Brezovica. Istakla je da su, prema podacima objavljenim na zvaničnim prezentacijama kompanije koja sprovodi istraživanja, naredne faze planirane na lokalitetima Tisovik kod Osečine i Kozilo na Medvedniku.
Govoreći o izdatim dozvolama, Nedeljković je podsetila da je Ministarstvo rudarstva i energetike tokom 2023. i 2024. godine izdalo odobrenja za geološka istraživanja kompaniji “Konstantin Resources” iz Beograda, koje je povezana sa istoimenom kompanijom iz Australije. Kako je navela, dozvole obuhvataju ukupno 2.434 hektara u okviru zaštićenog slivnog područja akumulacije Stubo-Rovni.
Ona je podsetila i na saopštenje Ministarstva od 22. aprila ove godine, u kojem je navedeno da nije odobreno otvaranje rudnika na Bobiji, već da su izdata istražna prava za tri lokaliteta – šire područje Bobije, Bobiju Istok i Kamenitu Kosu. Predstavnici “Svanuća” smatraju, međutim, da takva obrazloženja ne otklanjaju zabrinutost javnosti, navodeći da kompanije ulažu značajna sredstva u istraživanja upravo sa ciljem pronalaska i eventualne eksploatacije mineralnih sirovina.
Nedeljković je postavila i niz pitanja lokalnim vlastima i rukovodstvu preduzeća “Stubo-Rovni”, tražeći odgovore da li su bili upoznati sa izdavanjem dozvola, da li su davali saglasnosti za istraživanja i da li postoji veza između rudarskih aktivnosti i višegodišnjeg odlaganja realizacije projekata vodosnabdevanja sela u okolini akumulacije Stubo-Rovni.
“Naše pitanje za lokalno rukovodstvo, kao i za direktora preduzeća koje upravlja hidroakumulacijom Stubo-Rovni, da li je tražena i data saglasnost za ova istraživanja, da li su to razlozi zbog kojih se odugovlači sa preduzimanjem radnji od strane lokalne vlasti da počne da gradi kapacitete za snabdevanje vodom okolnih sela oko brane koja nemaju vodu, a u sledećoj fazi izgradnja cevovoda do fabrike vode na “Pećini”, kako je još 2018. planirano. Da li naše lokalno rukovodstvo čini ustupke rudarskim kompanijama ili ne zna ništa o ovome, a dobili su dozvole, pa ništa ne preduzimaju, ili čekaju da im iz Beograda dođu uputstva šta smeju da rade, šta ne? Ili postoji neki treći razlog, da li se akumulacija čuva za korišćenje vode za rudnike koji će biti otvoreni. Efekti toga tek bi bili katastrofalni po prirodu i živi i neživi svet”, istakla je Nedeljković.
Posebno je ukazala na odredbe Pravilnika o načinu određivanja i održavanja zona sanitarne zaštite izvorišta vodosnabdevanja, u koje spada i akumulacija Stubo-Rovni, navodeći da je u trećoj zoni sanitarne zaštite zabranjena eksploatacija mineralnih sirovina.
“U trećoj zoni sanitarne zašite, po članu 27 Pravilika, strogo je zabranjena eksploatacija nafte, gasa, radioaktivnih materija, uglja i mineralnih sirovina na području vodazahvata. Kao što vidimo iz dozvola, za skoro 2.500 hektara u okviru vodozahvata Stubo-Rovni je data saglasnost Ministarstva rudarstva. Ovde su izdate dozvole za istraživanje zlata, srebra, olova, cinka, gvožđa, antimona, barita. Za istraživanja, za eksploataciju ovih minerala koriste se najotrovnije moguće supstance, a pronađeno je zlato, tako da sigurno postoji zainteresovanost ovih rudarskih kompanija”, navela je Jasminka Nedeljković.
Aktivista koalicije Vladimir Đorđević ukazao je na, kako je rekao, kontradiktornost između zvaničnih tvrdnji Ministarstva da rudnika neće biti i činjenice da su izdata istražna prava za više vrsta mineralnih sirovina. On smatra da geološka istraživanja predstavljaju prvi korak u procesu koji može dovesti do eksploatacije ruda.
“S jedne strane, na planinama oko Valjeva i u Zapadnoj Srbiji stalno se nešto istražuje. Svedoci smo velike kampanije koje vodi i trenutna vlast i te privatne kompanije da ubede ljude u Srbiji da će to rudarenje doneti dobro. S druge strane, imamo vodu koja im je neophodna da se to rudarenje izvrši, i ministarstvo, odnosno nadlažne institucije, koje nas uveravaju da je sve to dobro, na prvom mestu da rudaranja neće biti. Onda će, u nekom momentu verovatno promeniti diskurs i reći: “Biće, ali to je ekološka oaza i to je zdravo da se rudari”.
Poseban deo njegovog izlaganja odnosio se na stanje na području nekadašnjeg rudnika barita na Bobiji. Đorđević je istakao da staro jalovište i danas predstavlja izvor zagađenja, jer se otpadne vode ulivaju u Orovičku reku, pa dalje u Ljuboviđu i u Drinu. Pozivajući se na naučne radove i rezultate analiza, on je kazao da je na području jalovišta registrovano prisustvo teških metala, kako u samom jalovištu, tako i u okolnim potocima. Prema njegovim rečima, takvi zagađivači mogu dospeti u lanac ishrane preko vode, zemljišta i poljoprivrednih proizvoda, pri čemu se ne razgrađuju već se akumuliraju u prirodi i organizmima. Sve dok se to jalovište ne sanira po propisima, ono predstavlja stalan izvor zagađenja vode i svega živog što koristi tu vodu, naveo je.
“Udruženja su zbog toga prijavila problem nadležnim institucijama, očekujući da država uradi ono zbog čega postoji – da zaštiti zdravlje ljudi i da zaštiti životnu sredinu. Umesto toga, usledi onaj birokratski ping-pong, odnosno prebacivanje odgovornosti. Rudarska inspekcija kaže da nije nadlažna i upućuje na na vodnu inspekciju. Inspekcija za zaštitu životne sredine upućuje na na vodnu i na lokalne inspekcije. Lokalne inspekcije odgovornost vraćaju na republički nivo, a Ministarstvo zdravlja kaže takođe da nije nadlažno. Kada se konačno oglasila vodna inspekcija, nije usledilo rašavanje problema, već novo proglašavanje nenadležnosti i vraćanje predmeta drugim inspekcijama. Dakle, oni koji žele da građani poveruju da ovog kopanja neće biti, ili da će biti po ekološkim propisima, kada ih pitate jednu konkretnu stvar koja se dešava u ovim radnjama koje su istražne, niko ništa ne zna”, rekao je Đorđević.
Govoreći o mogućim rešenjima, Đorđević je izneo dva predloga za koje smatra da bi mogli da doprinesu zaštiti vodnih resursa i prirodnih dobara valjevskog kraja – zaštita sliva akumulacije Stubo-Rovni i formalna zaštitu planinskih masiva Medvednika i Jablanika. On je naveo da bi Skupština grada Valjeva trebalo hitno da usvoji zaključak kojim bi od Ministarstva rudarstva i energetike zatražila obustavu izdavanja dozvola za geološka istraživanja i eksploataciju mineralnih sirovina na slivnom području akumulacije Stubo-Rovni, pozivajući se na odredbe Uredbe o utvrđivanju prostornog područja posebne namene sliva te vodoakumulacije. Kao drugi predlog, Đorđević je istakao potrebu da Grad Valjevo od Ministarstva zaštite životne sredine i Zavoda za zaštitu prirode Srbije zatraži hitno sprovođenje mera zaštite planina Medvednik i Jablanik, kako bi se njihov status uskladio sa ranijim planskim dokumentima koji predviđaju zaštitu valjevskih planina.
Sa stručnog aspekta, o značaju zaštite valjevskih planina govorio je diplomirani inženjer šumarstva Aleksandar Manojlović. On je ukazao na činjenicu da Srbija raspolaže šumovitošću od tek nešto više od 30 odsto, dok je na području Kolubarskog okruga taj procenat, prema njegovim navodima, oko 23 odsto, što je ispod republičkog proseka. Naveo je da su Medvednik, Jablanik i Povlen među najvrednijim šumskim područjima Zapadne Srbije, jer ih karakterišu kvalitetne šume visokog semenskog porekla koje imaju značajnu ekološku funkciju.
“Umesto da idemo u susret rešavanju problema nedovoljne šumovitosti i unapređenju kvaliteta šuma, mi smo stranim rudarskim kompanijama dali istražna prava na prostoru gde se nalaze najvrednije šume ovog kraja. Medvednik, Jablanik i Povlen čine kičmu ekosistema ovog područja i zato je njihova zaštita od izuzetnog značaja”, rekao je Manojlović.
Manojlović je podsetio da su još prostorni planovi Republike Srbije iz 1996. i 2010. godine, kao i Nacrt Prostornog plana iz 2020. godine, predviđali zaštitu šireg pojasa valjevskih planina, uključujući i područje Torničke Bobije.
“Mi imamo simboličnu zaštitu Povlena sa kanjonom Sušice na nešto više od 4.000 hektara, a istražno pravo obuhvata 20.800 hektara. Zato pitam nadležne zašto se nisu poštovali prostorni planovi Republike Srbije koji su predviđali zaštitu kompletnog venca valjevskih planina, uključujući Torničku Bobiju”, rekao je on.
Govoreći o akumulaciji Stubo-Rovni, Manojlović je istakao da se radi o području koje podleže posebnim režimima zaštite i da su, prema njegovim tvrdnjama, rudarske aktivnosti nespojive sa namenom tog prostora.
“Na osnovu pravilnika koji se odnosi na zone sanitarne zaštite, u trećoj zoni zabranjena je eksploatacija mineralnih sirovina, nafte i gasa. Zato se postavlja pitanje zašto smo to zanemarili. Ovde je, po našem mišljenju, reč o kršenju pravilnika i uredbe”, istakao je Manojlović izrazivši sumnju da će se depo neiskorišćene vode od preko 50 miliona kubika “u budućnosti koristiti za ispiranje ruda”.
Prema njegovim rečima, dodatnu zabrinutost izaziva činjenica da je reč o hidrološki veoma osetljivom području.
“U pitanju je krečnjačko-dolomitski teren gde su podzemni vodotokovi međusobno povezani. Ako zagadimo vodu na Medvedniku, možemo ugroziti i druga izvorišta, uključujući deo izvorišta Gradca. To je izuzetno osetljiv ekosistem kojem moramo pristupiti veoma ozbiljno”, upozorio je on.
Kao primer mogućih posledica rudarskih aktivnosti Manojlović je naveo stanje na području nekadašnjeg rudnika barita na Bobiji, za koji tvrdi da ni dve decenije nakon prestanka rada nije adekvatno saniran.
“Imamo negativan primer na Bobiji, gde ni posle više od 20 godina nije izvršena sanacija, ni rekultivacija, institucije prebacuju odgovornost s jednih na druge. Kada je jedan relativno mali rudnik doveo do takve devastacije prostora, postavlja se pitanje kakve bi posledice ostavile australijske ili kineske rudarske kompanije ukoliko bi došlo do eksploatacije na ovom području. Dakle, ekološka katastrofa”, rekao je Manojlović.
On je zaključio da pitanje zaštite valjevskih planina prevazilazi ekološke okvire i da se direktno tiče kvaliteta života i zdravlja stanovništva.
“Ovo nije samo pitanje prirode. To je pitanje zdravlja Valjevaca i budućnosti ovog kraja. Zato smatramo da je neophodno pristupiti zaštiti valjevskih planina i dosledno primenjivati propise koji se odnose na sanitarnu zaštitu izvorišta”, poručio je Manojlović.
