Valjevka Danijela Panić dobila je specijalnu nagradu za seriju radova u tehnici veza i njeni radovi bili su prikazani javnosti u okviru izložbe „Nit se nastavlja” koja je bila otvorena nedavno u foajeu Plave dvorane u Sava Centru. Ona je na ovom takmičenju učestvovala sa serijom radova koju čine tri minijature – prva je motiv sa rukava ženske košulje “Zmijanja” koji se nalazi u Biblioteci Univerziteta u Vašingtonu i koji se nalazi na Uneskovoj listi nematerijalnog kulturnog nasleđa. Tehnike koje je koristila su krstačka (odnosno pokrstica, koja je karakteristična za dinarske krajeve) i tehnika iza igle; druga minijatura nosi naziv “Radosne vesti – Buđenje prirode” i na njoj se nalazi više od 15 različitih bodova bodova (ravni bod, sabljarka bod, francuski čvor, pun bod, margarita, riblja kost, podignuta riblja kost), a treća i poslednja minijatura je zaokružila segment, svojim krugom, kako i izgleda i dala smisao svemu – motiv iz manastira Žiče, urađen u punim bodom.
Ovo je 11. izložba u okviru projekta „Sto žena sto minijatura” koji realizuje Etno mreža, nacionalno udruženje proizvođača finih rukotvorina koje od 2003. godine radi na očuvanju kulturnog nasleđa Srbije i ekonomskom osnaživanju žena i mladih u ruralnim područjima kroz izradu osmišljenih proizvoda od prirodnih materijala, povezujući tradicionalne motive i tenike i savremeni dizajn. Podršku za ove aktivnost godinama pružaju Ministarstvo kultrure, NALED, Britanska ambasada i brojne kompanije (Telekom Srbija, Air Srbija i Unikredit banka), a rukotvorine Etno mreže koristi Protokol Vlade i državne institucije kao poslovne i dipolmatske poklone.
Nagrade se se dodeljuju u kategorijama tradicionalnih tehnika – veza, zlatoveza, tkanja, pustovanja, heklanja/necanja. Takmičarska postavka ove godine predstavlja 121 eksponat koje je izradilo 63 autora iz Srbije i inostranstva. Revijalnu postavku čine 102 reprezentativna eksponata koje su po pozivu izradili ranije nagrađeni autori, kao omaž izložbi koja više od decenije slavi čuvare tradicije i izuzetnost veština predstavljenih u minijaturi.
Zanimljivo je da je Danijela ovu nagradu (povratna avio karta ka jednoj evropskoj destinaciji) osvojila kao potpuno samostalni učesnik, bez pripadnosti određenom udruženju, a kako otkriva, vezom se bavi poslednjih desetak godina, od čega pet ozbiljnije.
„U početku je to išlo teže, stariji majstori nisu toliko raspoloženi da prenesu znanje, pa sam nešto naučila od bake, malo od majke. Posle pandemije se pojavio onlajn prostor na kome su se okupljale vezilje i tako sam počela ozbiljnije da se bavim ovim, svakog meseca smo savladavali novi bod i tehniku, dobijali konkretne zadatke. Savremeni vez je drugačiji, kombinuje tradicionalno sa savremenim dizajnom, mlađe žene koje se bave time nemaju problem da pokažu kako to rade, organizuju se radionice i razmenjuju iskustva”, priseća se Danijela kako je sve počelo i dodaje da je njen prvi susret sa narodnom nošnjom, samim tim i lepotom veza, bio 2014. godine, kada je KUD „Đerdan”, u kome je njen muž jerej Aleksandar Panić igrao, učetvovao u RTS-ovom takičenju „Šljivik”.
„Kada vidimo jedan komad nošnje bivamo oduševljeni njegovom lepotom, ali kada vidite čitav ansambl, obučen od glave do pete u autentičan kostim valjevskog kraja to je poseban doživljaj. U tome trenutku nisam mogla da pojmim ko je napravio takve komade, to nije bio scenski kostim. To je umetnost. Nisam razumela kakva je to veština, koliko je to znanje… Kasnije sam imala priliku da provedem dosta vremena u njihovom funsudu, ali i da zavirim u funduse nekih do najvećih KUD-ova u državi, da izbliza vidim te komade i držim ih u rukama, neki od njih su stari i preko sto godina. Moj najobimniji rad je pre dve nedelje poslužio svrsi za koju je namnjem. To je sveštenička odežda koju sam specijalno vezla za svog muža. Kako se u crkvi trudimo da Bogu prinosimo najčistije i najlepše žrtve i trudove, najlešu pšenicu, najlepše vino, sveće od čistog voska, prirodan tamjan, kao i sve drugo, tako posebnu pažnju obraćamo na blagoljepije bogosluženja. Po ugledu na tradiciju, a uz inspiraciju iz manastirskih riznica, gde smo videli ručno izrađene odežde, poželela sam da napravimo izvezenu svešteničku odeždu. Ranije sam izvezla dve đekonske odežde, ali ova kao najsloženija predstavlja vrhunac dosadašnjeg rada. I nije slučajno što je odežda rađena pokrsticom, jer je na taj način u jednu celinu povezano više desetina hiljada krstića”, kaže Danijela koja trenutno radi na jednom živopisnom komadu na kome se nalaze i zlatne niti u koji je do sada u uloženo oko 160 radnih sati, a plan joj je da ga završi do proleća.
Kako kaže, vez zahteva veliko strpljenje i preciznost, te se ne slučajno, preporučuje i kao terapijska aktivnost. Pored toga, veliki benefit je konačan proizvod koji je fantastičan.
B. M.
